Сретење с Југославијом

Сретење је најбољи избор за Дан државности Србије, оцењују историчари. Гостујући у емисиј Око подсетили су да 15. фебруар повезује два значајна догађаја у српској историји.

Овде можете погледати/преузети емисију Око 

„Суштински, као историчар, кажем да је ово најважнији државни празник, јер је то дан када је подигнута аутентична српска сељачка буна", објашњава Милош Ковић. Наглашава да је истог датума, само неколико година касније, усвојен устав који је био један од најлибералнијих у Европи тог доба.

„Сретењски устав почетак суштинске демократиије и уставног успона и стварања Србије као европске државе, јер је гарантовао основна људска права", каже Ковић.

Да је спој борбе за слободу и стварања уставног оквира борбе за слободу врло редак у Европи, сагласан је и историчар Предраг Марковић. Сматра да је датум одлично одабран, јер је „демократска традиција једна од најсвелијих страна наше историје".

Каже и да Србија има много боље одабране датуме за државне празнике него друге бивше југословенске републике.

„Ако је вама датум сецесије или протервања народа најзначајнији, не бих се мењао за празнике", каже Марковић.

Социолог Слободан Антонић такође је задовољан избором датума, али каже да је потребно време да га и грађани прихвате.

„Потребно је бар 10 година да се утемеље државни празници, мада је у региону било мало другачије", каже Антонић, који сматра да културна елита треба да се позабави установљењем празника.

Неизбежни су и одређени ритуали који се везују за празнике и креирање празничне атмосфере, каже Марковић, који сматра да и политичке елите неозбиљно схватају празнике, јер је прошле године опозиција изостала на свечаној седници.

С друге стране, Ковић сматра да не треба очекивати много од државе, него навике обележавања празника треба успоставити у породици, док Антонић оцењује да би на државни празник свака породица требало да истакне државну заставу.

Југословенство као носталгија

Свако може да се зове како жели у демократском друштву, сматра Милош Ковић. Ипак, сматра да Југословенско драмско позориште нема баш примерено име.

„Идеја југословенства је лепа и племенита, али мртва; то је била врста наднационалног идентитета, али је страдала у ратвима 90-их и ако је неко лоше прошао, то је српски народ", каже Ковић, подсећајући да је српска традиција старија од југословенске и да је тек треба открити.

Марковић сматра да је југословенство само један део српске традиције. Ипак, каже да не треба мењати називе институција.

„То је радио Недић те промене имена и касније комунисти, али инстиуције треба да носе оригиналне наслове, како су се звале кад су основане", каже Марковић, оцењујући да неке од тих установа тако добијају на значају, односно претендују да буду део неке шире баштине.

Антонић сматра да институције треба да носе назив у складу са садржаје, своје делатности.

„Ако Југословенска кинотека чува филмове са територије целе СФРЈ, онда је то име у реду", каже Антонић, док не мисли да позориште треба да остане „југословенско".