Родославци: Мустра Сирогојно – Добрила Смиљанић

А пре него што су се уселили на насловне стране модних часописа и излоге ексклузивних радњи у Шведској, Јапану, Америци, Италији, Француској и Немачкој, и пре него што их је Пјер Карден пожелео у својој колекцији, џемпери златиборских плетиља су грејали леђа овдашњих сељака, а чарапе од чисте вуне имале свој једини дом – у кожним опанцима. Сврха им је одредила изглед и састав, а издржљивост рок трајања.

„Ниједну шару овде жене нису знале исплести, извести, склопити џемпер, то је било само да скрпиш да не иду људи голи и жене, да буде топло од вуне, то су све њени модели”, признају и сећају се сада жене у Сирогојну.

Тако је било одвајкада – све до раних седамдесетих година прошлог века.

Из родне Радобуђе, школовања у Пожеги и Ужицу, Добрила је највише времена провела на путу од Београда, где је живела, до Сирогојна, где је радила са својим сарадницама и плетиљама. Са породицом је изнела све ратне страхоте, послератне ломове, неправде и изазове. Али, пут ју је са Сирогојном и њеном невероватном идејом водио свуда по свету, а она је чувала ћириличну етикету, живописну шару на џемперима која носи све оно што су Сирогојно и људи у њему били.

Све се променило. Судбина, визионарски дух, стицај околности, све се то увезало да би Добрилу, заувек сместило, не само у срца Смиљанића, већ читавог краја, и да би се десило оно што је она, много касније, означила неизбежним у свом животу: приврженост селу, драгим лицима скромних и вредних жена, и дивној, топлој вуни, која јој је донела толико радости у баршунастим облицима снова.

Уредник емисије: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Пераћ

Монтажа: Горан Дамљановић