Родославци: Димитрије Давидовић – сав свој и сав Србин

Јер, док је кнез Милош почињао дипломтску борбу, Давидовић ју је водио на пољу културног развоја, слободе мишљења и уставоправног утемељења. И био је добар у томе. Преминуо је 1838. а да новине које је основао, нису пренеле вест о његовој смрти. А само две деценије потом, путописац Филип Каниц, боравећи у Смедереву, није могао да пронађе надгробну плочу на Давидовићевом гробу, јер је била запуштена и прекривена шибљем.

Без људи сличних њему, застао би национални и културни препород Срба, у чекању неких бољих времена. У време владавине цара Франца I, Срби у Аустроугарској царевини, којој тада припада и Земун, у својим су правима, поготово културно-образовним, били врло ограничени и спутани. У Србији, која у то време скида јарам отоманске власти, Милош Обреновић се бори за територију, а у Бечу велике силе кроје судбину Европе, након Наполеоновог пораза. Баш у том граду и у то доба, студенти медицине, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, покрећу Новине сербске, „на чистом, нашем народу разумителном језику”. Пре тога, а далеко од свог етничког простора, била су таква већ два слична покушаја, али нису били дугог века.

Свестан значаја штампе, истрајавао је и када је био у највећој материјалној оскудици, а доживео је да се Новине сербске набављају за библиотеку Карловачке гимназије, из које је, својевремено, као ђак био искључен, па и да се из његове Историје учи педесетих и штездесетих година.

Улазак у државну службу, био је стицај околности, у Србији, која је тада полуаутономна провинција Царства. Крагујевац, у који стиже оснивач Новина сербских, постепено добија форму престонице Србије, иако је још у рукама Турака. Време оптерећено бунама и променама, те сукобима интереса Аустрије и Русије, налагало је да се у политици, и унутрашњој и спољној, поступа промишљено и обазриво, а Димитрије Давидовић се показао као кнежев добар саветник и сарадник. Он ће, као Милошев представник у Цариграду, уз помоћ Русије, 1830. издејствовати хатишериф о унутрашњој аутономији Србије, по коме ће она од турског пашалука постати аутономна кнежевина, као и берат од султана, којим се кнезу Милошу признаје наследно право кнежевског достојанства.

У Крагујевцу ће Димитрије Давидовић, 1834. покренути у уређивати Српске новине које ће готово четврт века касније постати први српски дневни лист. Желећи да тада заосталу Србију уздигне, у новинама је објављивао мноштво различитих чланака, вести и испуњавао их разнородним садржајем. Уверен да оне морају бити и средство за изношење различитих мишљења и погледа, убрзо је дошао у сукоб са кнезом Милошем, па је морао, после само 15 месеци, да напусти и уредништво и новинарство.

Ипак, оно што је учинио, задојен слободарским и демократским идејама, за своју земљу, остаће трајно сведочанство изузетно образованог и даровитог ума. Написаће први српски Устав 1835, познат као Сретењски, који је био један од најлибералнијих устава тог времена.

Давидовићев животни пут, обележен је контрастом између његове европске углађености, напредних идеја и Милошевог аутократског а народског стила владавине. Био је веран идеји просветитељства Србије, а како је забележено, красила га је једна важна карактерна црта: био је „угодник и верни слуга свете истине и правде до гроба”. Родољубљу се предао као врховном животном начелу, и заиста, био „сав свој и сав Србин”.

Уредник емисије: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић