АРХИВ.doc

Сава Шумановић – један од најзначајнијих сликара српске и југословенске уметности  20. века. Његов опус обухвата 800 слика и 400 цртежа и скица (22. јануар 1896, Винковци – 30. август 1942, Сремска Митровица)

После гимназије у Земуну, Сава уписује 1914. сликарство у Загребу, а његова платна из тог периода указују на симболизам и тада популарну сецесију. Након завршних студија, одлази у Париз 1920. године где га је подучавао истакнути ликовни педагог Андре Лот. Ипак, враћа се у Шид 1930. године где ствара дела по којима је данас најпрепознатљивији – сремске пејзаже као и циклусе "Шидијанке" и "Берачице". У каталогу своје веома успешне београдске изложбе 1939. сопствени стил назвао је "како знам и умем".

Сава Шумановић, Људи и догађаји – Поводом стогодишњице од рођења нашег великог сликара, 1996. године урађен је документарни ТВ филм о његовом животу и односу према уметности у којој се огледа "фасцинираност бојом, светлошћу, лепотом и природом родног Срема", како је писала "Борба" 1998. године. Шумановићеви узори су били Сезан, Ван Гог, Кандински, као и Пикасо и Матис, а веродостојност података у овом филму потврђују измеђуи осталог и речи Павла Васића и Лазар Трифуновића, ауторитета међу ликовним критичарима. Тако сазнајемо да је за Шумановића сликарство било "тражење доживљаја", као и да је по природи био склон "ломљењу облика" на сликама. Упркос почетном несхватању његове уметности у Паризу, сликом "Бела ваза" коначно долази до преокрета 1926. године када бива прихваћен од публике као и од критике. Најзначајније дело Пијани брод – које се тумачи као предвиђање фашизма – насликао је за само седам дана 1927. године. Ипак у то време у Паризу није стекао успех коме се надао. Вратио се у родни Шид 1930. године и овековечио сремски крај, који је сматрао за најсликовитији и најлепши. Боја је коначно загосподарила сликом, а платна настала у овом периоду сматрају се крајњим дометом схватања природе. "Чулност и духовност се спајају у порив ка лепоти, која се чаробно остварује у његовим сликама". Средином 1942. године долази до "последњег чина", када су га убиле усташе и бациле у заједничку гробницу у Сремској Митровици, која је тада била део фашистичке Независне Државе Хрватске. 

- Сценарио и текст Живорад Жика Митровић, наратор Жарко Обрачевић, музички сарадник Ружа Рудић, редитељ Здравко Рандић, продукција РТС, Југословенска Кинотека, Центар Филм Београд
- Премијерно емитовано 22.01.1996,  Редакција за културу

Уредници: Милена Јекић Шотра, Ивана Нићифоровић