Метаморфозе: Јелена Стокућа

Она верује да је костим огледало карактера, део улоге, али и визуелног идентитета представе или филма. Својим креацијама увек прати поетику писца, естетику редитеја, особине ликова, али и своје идеје до којих долази темељтим истраживачким радом, промишљањем, разрадом кроз цртеже и скице, одабиром материјала и реализацијом костима. 

За њу нема уметности без заната и занатлија који реализују њене костиме. Јеленин рад огледа се у приступу послу ‒ у посвећености, истраживању, у сваком детаљу, у веровању да и костим публици много тога може да каже о делу.

Дипломирала је на Одсеку за Сценски костим Факултета примењене уметности у Београду, у класи професорке Миланке Берберовић. Као студент асистира Биљани Драговић на представи Мртве душе у режији Дејана Мијача који је затим позива да ради костиме за представу Леонс и Лена. Након успешне премијере одлази на постдипломске студије на Бостонски универзитет. Током четири године боравка у Америци ради на занимљивим пројектима и стиче богато искуство. По повратку у Београд наставља сарадњу са Мијачем, који утиче на формирање њене естетике и високих професионалних стандарда.

Стални је сарадник редитеља Егона Савина и Никите Миливојевића, али и других наших значајних редитеља.

Њена уметничка радионица испуњена је скицама, цртежима, материјалима, кројевима, књигама, сценаријима и драмским текстовима на основу којих су настајали костими за представе као што су Раванград, Дервиш и смрт, Тартиф, Ујка Вања, Зимске баште, Ђаволијада, Перикле, Петар Пан, 39 степеника, Харолд и Мод, Палилулски роман, Демократија, Чарли Чаплин -Светла велеграда, Велики Гетсби, Флешденс, Покојник, Магбет... То су само неки од наслова за које је креирала на стотине костима.

За свој рад добила је бројне награде, мађу којима је и Велика награда за примењену уметност и дизајн.

Јелена се бави и израдом историјских костима. Реконструисала је одећу Николе Тесле за музеј коју носи његово име. На позив директорке Историјског музеја Србије, ради реконструкције костима из преднемањићког и периода Немањића, одежде од XI до XV века, по узору на фреске из српских манастира. 

Посао костимографа изискује многа одрицања, образовање, организованост, много рада на себи, Истрајност, знатижељу и заинтересованост за дешавања у позориштима, музејима, на изложбама, филмовима, серијама и на модној сцени. Веома је важно бити информисан, знати шта се дешава у науци, историји, бити комуникативан и спреман за тимски рад...

За костимографа је, каже, најважнији тај магични тренутак када се из гомиле материјала створи целина које профункционише као садржај представе или филма. За те тренутке Јелена Сткућа ствара и у њих улаже свој талент и сва своја знања.

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Васко Васовић

монтажа Мирослав Николов

режија Милица Митровић