Креативн дистрикт: Никита Миливојевић

Дуга и успешна Миливојевићева каријера се може сместити у неколико оквира: од представа које су репертоаре Београдских позоришта водиле у савремене токове, преко ангажованих остварења која су кроз дела класика и савремених писаца критички реаговала на нашу стварност, до богатог опуса који оставља дубок траг у најзначајнијим грчким позориштима, затим важних представа које је режирао у европским позориштима, Шекспир фестивала који је основао и са успехом води, све до представа које је радио у за позориште митским местима: у Делфима, Глоб театру у Лондону, античком Епидаурусу, Европској престоници културе Елефсини. Никита је прошао дуг пут од ангажованог бунтовника деведесетих до редитеља који у својим делима разматра универзалне теме које се тичу људског постојања.

Значајан сегмент Миливојевићевог стваралаштва представља његов "грчки опус", у којем одмах на почетку једна за другом настаје неколико изузетних остварења.

Његове представе Иванов и Злочин и казна у театру Аморе проглашене су позоришним догађајима у Атини, за представу Три сестре добија награду за најбољу режију у атинским позориштима. 

У Националном позоришту у Солуну режира Бекство Булгакова и Чеховљевог Платонова, у Атини Дон Жуана, Лукрецију Борџију, Брехтову Мајку Храброст, Андерграунд по Кустуричином филму и сценарију Душка Ковачевића, представу Чарли Чаплин која је месецима на атинском репертоару.

Емоција и драмтургија снова су нешто што је са Никитиним представама присутно у грчким позориштима. Делфи, Епидаурус, Елефсина... једини је наш редитељ који је режирао на три најславније античке позорнице. Какав чаробан круг! Само то било би сасвим довољно за остварену велику каријеру... У древном античком позришту Епидаурус, као део Атинског фестивала,  режира Аристофанову комедија Плуто коју је најзначајнији грчки комедиограф написао пре две и по хиљаде година, критикујући похлепу и начине којим људи преко ноћи постају богати. Био је то изетан догађај за грчку али и српску културу. За Грчку јер имају посебно поштовање за свако извођење античких дела у овом позоришту, за нас зато што први пут у историји Епидауруса представу режира српски редитељ и где се, такође први пут, чула и реплика на нашем језику. 

У Елефсини, Европској престоници културе, позван је да режира Есхилове Персијанце. Поставља их на месту где се одиграла чувена битка код острва Саламина о којој Есхил пише. Представу почиње на обали, у залазак сунца. Наставља је на броду који публику води до Саламине и завршава по мраку на острву са погледом на место где се одиграо древни сукоб. 

Увек када ради античке драме у представи има нешто наше - наш језик, неку нашу тему, нашег глумца...

У Атини има своја омиљена места - улице испод Акропоља и читав тај аутентичан део града у којем је настајала модерна европска култура. 

У позоришту његов терен су емоције, односи међу људима, карактери, детаљи. Верује да су личне карте редитеља наслови које је радио, да у представама које режира сваки пут оставља део себе, да у свакој проналази везу са властитом личношћу, искуством, карактером. Верује и да је уметност та која даје равнотежу  свету који, како је још Шекспир приметио "константно искаче из зглоба".

Атина је Миливојевићева инспирација, у Србији којој се као Одисеј увек враћа његова Итака, његов идентитет, његов први дом. 

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Милан Ромањук

монтажа Марко Роксандић

режија Милица Митровић