Креативни дистрикт: Ања Суша

Рођена у Београду где је дипломирала на Академији драмских уметности. Магистрирала на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за Општу савремену историју. Усавршавала позоришне науке на Универзитету у Бечу.

Режирала је око 40 представа у позориштима у Србији, Хрватској, Црној Гори, Словенији, Шведској, Данској и Пољској. Добила је бројне позоришне награде, међу којима су и Гран при шведског Аситеја за допринос  позоришту за децу и младе и Гранд при Мира Траиловић 57. Битефа.

Била је члан Европског културног парламента, генерални и уметнички директор Малог позоришта "Душко Радовић", са Јованом Ћириловим је десет година била коселекторка Битефа.

Ања у професији има правило којег се чврсто држи: никад не ради нешто што је као човека и уметника не занима. Радила је представе без текста, експериментисала у позоришту, режирала Шекспира, Ибзена, Бергмана, Чехова. Увек из визуре нашег времена. Њено тумачење Чеховљевог Вишњика у Гетеборгу настоји да се суочи са садашњим тренутком са којим се западне културе носе тако што бирају лажну прошлост и нове облике неолибералних екстремизама, који су одраз тужне слике савремене Европе, као бег од неизвесне будућности и суочавања са сложеним проблемима садашњости.

У Шведским позориштима често режира дела савремених писаца, дела Вирипајева, Лоца, Тене Штивичић, Слобођанека, Иване Сајко, Елфриде Јелинек за чије тумачење дела Љубавници добија награду на Бијеналу сценске уметности уз образложење да је на сценски изузетан начин режирала актуелну причу о капитализму, феминизму, класи и роду.

Са представом Жан коју је овде режирала се након седам година вратила на Битеф и са којом добија Гранд при Мира Траиловић. За бајку о савременој Јованки Орлеанки, насталој по делу Иване Сајко, о женској храбрости, растућим поделама и климатској кризи. Жан је прича о девојци која као нека врста савременог утопијског идеалисте покушава да спасе нашу планету од еколошке, класне и идеолошке пошасти. Инсценација се ослања на бројне референце, често и из шведског контекста, а главна визуелна инспирација су дела српске сликарке Биљане Ђурђевић.

Ања воли када се, док ради на некој представи, нечим изненади, када оде негде где никада није била. Тада настају дела попут њене Жан.

У Шведској је Ањин позоришни дом. У Стокхолму њена база где живи са својом породицом, предаје режију и ради, ускоро поново и у Драматену. Ради и свуда по Европи и по некад, када је позову, у свом Београду, из којег као да никад није отишла, а често и дуго је нема.

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Милан Ромањук

монтажа Марија Аранђеловић

режија Милица Митровић