Право на сутра: Свети Архангели, задужбина првог српског цара

Фасада главне цркве била је од белог и црвеног мермера, фрескопис живописан, под у припрати од белих и плавих камених плоча, а у броду цркве и са каменим рељефима, у чије су канелуре убачене мозачке плочице. Било је то монументално здање, у кањону Бистрице, недалеко од Призрена, које су градили најбољи мајстори, како и приличи задружбини најмоћнијег владара на Балкану тога доба.

Манастирско братство је бројало више од 200 монаха, а манастир, као једна од најрепрезентативнијих целина српске средњовековне уметности, по градитељској лепоти и раскоши био је познат широм Европе. Његова добра су се простирала од Шарпланине до Јадранског мора, стизали му приходи богатог призренског трга, уље из Бара, риба из Скадарског и плавског језера...

Цар Душан умро је изненада, 1355. године, и сахрањен је у цркви чији је био ктитор. Манастир ће бити разрушен 1455. када Османлије заузму Призрен, а тачку на његово уништење ставиће Синан-паша, који је за подизање своје џамије у Призрену искористио камен Светих Архангела. Три века је тако, сравњен са земљом и засут плавином, ипак остао у памћењу народа, па су се на обали Бистрице, на манастирском тлу, окупљали православни два пута годишње – о летњем и јесењем Светом Архангелу.

Тек 1927. прота Радослав Грујић, током обимних откопавања и истраживања, проналази темеље храма и гроб цара Душана.

Данас је ова српска светиња, после свих погрома, поново место изазова, али и истрајности, вере и молитве – корени су сачувани, а сјај оних давнашњих Архангела није нестао – јер се у срцима огледа и чува.

Уредник: Јелена Божовић

Сниматељ: Горан Копривица, Драган Радосављевић

Монтажер: Александар Кузељевић

Тонски сниматељи: Мирослав Радишић и Зоран Тарабановић

Реализатор: Весна Новаковић

Возач: Далибор Милутиновић