Метаморфозе: Војин Ћетковић

Дипломирао је глуму на београдском Факултету драмских уметности у данас чувеној класи професора Владимира Јефтовића. Први професионални ангажман имао је у Народном позоришту у Београду. 1996. године постао је члан Југословенског драмског у којем је данас један од водећих глумаца.

Према позоришту гаји љубав и страст, ту је провео велики део живота. Због позоришта је, каже, такав какав је.

Воли што су предсаве у којима игра увек у некој релацији са временом у којем живимо, зато што мисли да без те везе са садашњим тренутком и друштвом, оно не би имало смисла.

Јер позориште треба да скрене пажњу на људске мане, на аномалије у друштву, да нас опмене и оплемени, да критикује светска устројства и људске слабости, да укаже на врлине. Позоришна публика памти његове улоге у представама  У потпалубљу, Буре барута, Мизантроп, Златно руно, Проклета Авлија,  Дервиш и смрт,  Отело, Дон Жуан.

Велику популарност код широке публике стиче у тв серијама Породично благо, Рањени орао, Мој рођак са села, Тајне винове лозе, у филмовима Танго је тужна мисао која се плеше, Стршљен, Зона Замфирова , Пљачка Трећег рајха, Клопка, Хадерсфилд, Читуља за Ескобара.

Вишеструко је награђиван за улоге у позоришту и на филму.

Данас је један од најтраженијих глумаца.

Позориште истиче као свој глумачки приоритет, као место где се ствара уметност, где се на мудар начин, у заједништву са публиком разматрају неке важне животне теме и дилеме. То би, каже требало да буде и задак серија, па настоји да своје позоришне принципе примени и у улогама пред камером.

Верује да позориште и у временима великих криза некако пронађе свој пут, да је добро позориште оно које увек има идеја, због које су они који у њему стварају спремни да уложе сав свој таленат и све што знају.

Настоји да живот потпуно поједностови, има само три приоритета  – породицу, природу и позориште. Понекад и неку серију или филм.

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Драгослав Бојковић

монтажа Јаков Пејов

режија Милица Митровић