Хиљаду цветова

У средишту наше пажње у овој епизоди су две поптпуно различите представе. Могло би се рећи да су оне, по тематици, позоришној естетици и поетици, својеврсни позоришни антиподи. Прва је настала по класичном драмском тексту, Аристофановој комедији Лизистрата, што у преводу значи Она која распушта војске, у продукцији Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници. Иако је реч о комедији, као и у време када је написана (Пелопонески ратови између Атине и Спарте у 5. веку п.н.е.), тако и данас, њен отворен антиратни ангажман више је него актуелан, а друштвени и политички контекст јасан и недвосмислен. О актуелности Аристофанове врцаве, ласцивне, оштре комедије говори Слободан Скерлић који је овај комад режирао. Он коментарише и полемику коју је изазвало писање једног албанског позоришника из Приштине који је, између осталог, Позориште из Грачанице окарактерисао као продужену руку националистичке и хегемонистичке политике Србије на Косову и Метохији.

Друга представа о којој ће бити речи настала је, у неку руку, такође по класичном тексту, уколико се сложимо да је Агата Кристи нека врста класика, што свакако јесте, макар када говоримо о жанру криминалистичко-детективских романа. Реч је о представи Убиство у Оријент експресу која се игра по истоименом роману, у драматизацији Кена Лудвига. Ова представ је хит широм света, од Бродвеја до Вест Енда, а од недавно се игра на карту више и у Београду. О популарности оваквих комада, о могућности позоришног помирења касе и естетике, уопште о феномену такозваног софистицираног и церебралног забављачког позоришта говори Даријан Михајловић који је представу режирао у Позоришту "Бошко Буха“.

Аутор и уредник серијала је Слободан Савић