Правда је одсутна

Четрнаест убистава, два силовања, бестијално черечење и комадање људских тела, канибалистичка гозба... Ово би могло да звучи као свакодневна, ударна вест у свим медијима, диљем земљиног шара. Али, није! И не само због тога што те вести, не ретко, звуче још страшније и грозоморније. Ово је, наиме, крвави биланс најкрвавије Шекспирове трагедије Тит Андроник, чији заплет имплицира древно правило: око за око, зуб за зуб, освета за освету. Представа је од недавно на репертоару Југословенског драмског позоришта у режији Андраша Урбана.

Али, шта у времену свеопште порнографије смрти и насиља, у медијима и свакодневном животу, савременом гледаоцу, који није житељ ни античке Грчке ни елизабетанске Енглеске, значе сцене крвавих обрачуна које се експлицитно, или у стилизованој форми, приказују у позоришту, а с обзиром на то да смо на телевизији видели фотографије безочних призора сакаћења и черечења људи у обрачуну две банде криминалаца? Питање је сад: да ли такве сцене у позоришту треба да изазову катарзу и прочишћење од таквих афеката и грозота или пак да мапирају свакодневицу која се пред телевизором прати уз пиће и мезетлук? О томе говоре Горан Шушљик и Јована Беловић који играју главне улоге у представи Југословенског драмског позоришта.

Ако су у институционалним позориштима, или позориштима такозваног главног тока, прошле године биле у моди, између осталог, и најкрвавије Шекспирове трагедије (Ричард трећи, Магбет и Тит Андроник) шта се игра на такозваној алтернативној, независној сцени? Да ли она постоји, колико је видљива, како се финансира и опстаје, најзад да ли је уопште треба називати алтернативном и независном? О овим темама говоре Дијана Милошевић (Дах театар) и Милена Богавац (Рефлектор театар).

Аутор и уредник серијала је Слободан Савић