Мира Адања Полак: Ексклузивно - На граници Северне и Јужне Кореје

Оно што сам тада видела није ми деловало ни страшно ни толико раздвојено, колико се о томе говори. Али се сваким лансирањем ракета из Северне Кореје страх увлачи у кости Кореанаца који су толико тога прошли и који се налазе у правом сендвичу великих сила и интереса.

Истина је да на тој граници постоје жице, забране, обезбеђени простори али сазнајем да међу њима ипак постоји и сарадња, зато сам била изузетно радосна што сам имала могућност да разговарам тада са саветником председнице Јужне Кореје, господином Ли Дохуном, доскорашњим амбасадором Јужне Кореје у Србији. Изнела сам му своје утиске и тражила нека објашњења о ономе што сам видела на граници и добила нека сазнања о тензијама које су већ тада постојале.

На тој чувеној граници према Северној Кореји где из једне Јужне Кореје гледате у Северну Кореју преко једног зида свесни сте да је једна земља подељена на два дела.

Историјски Музеј у Сеулу показује страдања овог народа у рату од 1950. до 1953. где се исти народ бори између себе. Велике су биле жртве а посетила сам и споменик који је подигнут да обележи страдања. Тај споменик је ту да упозори и укаже да се тако нешто више не понови. То су жеље а реалност и сутуација плаше. Многе породице су током ратова дуго биле раздвојене тражећи своје, али то памте више старији док млади хрле ка напретку, новим технологијама и високом стандарду знајући да опасност постоји али као да није тако близу. Сав тај невероватан напредак Јужне Кореје везан је за често тешко разумљиву, скоро војничку дисциплину, која је за многе тешко схватљива али знајући да им је мач изнад главе почнете све боље да разумете...

Посетила сам Инополис сити где се налази чувени Каист Институт који окупља читаве тимове научника и оних који имају идеје за напредак у науци. Ту срећем творца најбољег робота на свету. Професор др Џун-Хо О направио је робота Хуба, самоиницијативно са својом екипом, а онда га је држава подржала улагањима у његове пројекте и наградила великом сумом како би мотивисала његова даља истраживања.

Боравећи у Јужној Кореји схватила сам да памтећи само познате фирме из Кореје сазнања о овој земљи остају често нејасна и замагљена. Посета централној згради Самсунга ми је доказала да већ негде живот почиње виртуелно, а да ће додир руке заменити клик на понуђеном дисплеју који треба да вам дочара чак и емоцију и да кликом добијате и тако потребну лепу реч коју изговара надахнуто машина. Све је на клик - упозорења, негодовање, комплименти, а људска реч почиње да буде прави луксуз.