Марина

Без најбоље другарице, са гелерима у телу, страшним сећањем и сазнањем да никада неће постати мајка, Марина је наставила даље. Завршила је гимназију, Медицински факултет у Београду и отишла у Немачку јер је било лакше тамо добити специјализацију и посао.

Најлепша вест за Марину Лукић и њеног супруга, који је такође специјалиста психијатрије, стигла је у новембру 2016. Сазнала је да је упркос свему, и упркос статистици која је показивала да је то немогуће - ипак трудна. Била је збуњена, уплашена али је храброст опет победила. Њена трудноћа се од почетка водила као комликована, колико за њу толико и за немачке лекаре, који се нису сусрели са неким ко има и бебу и толико гелера у стомаку. Од колегинице која је српског порекла, лекари су пре порођаја добили мејл у коме је писало да су дужни да јој обезбеде пријатан и леп порођај јер је, између сталог, њихова земља учествовала у бомбардовању Варваринског моста. И порођај је заиста протекао у лепој атмосфери. Марина је родила здравог дечака.

Због сина су се она и супруг недавно вратили у Србију. Све што су научили у Немачкој данас примењују у својој ординацији, као специјалисти психијатрије и психотерапеути. Већина пацијената није упозната са Маринином животном борбом али јесте заидвљена њеном несвакидшањом харизмом и разумевањем.

Свакоденвно помаже људима и свакога дана гледа у своју највећу победу коју је постигла уз велики ризик. Ране и ожљике које има не телу и души, са поносом носи. Подсећају је на трагедију, издржљивост, надљудску храброст, а посебно на то да је живот ипак јачи и од немогућег.

аутор и уредник Биљана Бојковић

сниматељи Васко Васовић и Вукашин Вељић

монтажери Љубомир Плављанић и Марија Арсенијевић

реализатор Јасмина Јевтић