Небо памти – споменици остају

На војничком гробљу у Сен-Мандријеу, на 12 километара од Тулона, у Француској, леже посмртни остаци наших хероја из Великог рата. Поводом Дана примирја у Првом светском рату, у овом градићу на Азурној обали, годинама се одржава војна церемонија. Уз звуке Марсељезе и Боже правде победнички барјаци вијоре се на брду изнад Сен-Мандријеа.

Милојко Костић, од оца Најдана, рођен је 1871. у атару Рибарске реке код Крушевца. У Велики рат отишао је као трећепозивац. И са њим двојица синова. Две кћери остале су код куће. Бошко, син Милојка Костића остао је заувек у врлетима Албаније, једва да се бријао, био је у цвету младости. Скрхан болом, отац Милојко наставио је даље. Врхунац мука, патњи и жртава које су поднели наши војници на овом историјком маршу, током двомесечне одисеје, било је страдање 40 хиљада мобилисаних регрута и дечака повучених пред непријатељском најездом. До Драча и Валоне дошло их је само седам хиљада.

О Милојку Костићу, воднику друге чете 12. пешадијског пука „Цар Лазар”, породица из родног Каоника, ништа није знала 104 године. Лечен је у војном стационару у Тулону. Преминуо је годину дана по завршетку Великог рата. На војном гробљу у Сен-Мандријеу налазе се спомен обележја 22 српска војника који су умрли од 1917. до 1919. године.

Мермерне плоче наших и француских војника сведоче о солидарности и пријатељству два народа у вихору Великог рата. Све док постоји свест о храбрим подвизима наших предака, док је год сећања и преношења прича о њима, ови великани неће бити заборављени. Небо памти – споменици остају.

Аутор (сценарио и режија): Драгослав Гогић
Сниматељ: Братислав Костић

Монтажа: Братислав Костић