Родославци: Ужице на два колосека

Али , све што се десило у Ужицу, на размеђи два века, није „пало с неба”. Није био случајни след догађаја, већ резултат дубоког промишљања, мудрости и ентузијазма појединаца. Ужичани су сабрали оно што знају са оним што не знају, па сопствено незнање надоместили знањем других – стручних и образованих људи.

Визије о напреднијем Ужицу, ујединиле су, уз тадашњег председника општине Малишу Атанацковића и једног учитеља, два адвоката, једног књиговођу и више трговаца, који су били чланови управе Акционарског друштва за изградњу ткачке радионице и хидроцентрале. Предлог о начину коришћења водене снаге Ђетиње, потекао је од Ђорђа Станојевића, физичара и астронома. Одличног познаваоца Теслиног дела, који га је и дочекао 1892. када је Тесла боравио у Београду. Принцип Теслиних полифазних струја, њему је био јасан, и са дубоким уверењем га је предложио Ужичанима, јер је и у разговорима са Теслом имао прилику да се увери у предност таквог решења.Уз много труда, вештине и новца, набављена је опрема из далеког Беча и допремљена у тада беспутни ужички крај, подигнута брана, зграда хидроцентрале, а када су турбине покренуте и светлост обасјала улице града и прве домове прикључене на елекгтромрежу, нова ера је почела и било „оно што бити не може – синуло виђело из реке”.

Индустријализација подстакнута новим извором енергије променила је судбину града на Ђетињи, а старо здање, на обали реке, са још очуваним турбинама, сведочи о тим пресудним подухватима и људима који су их омогућили.

Дванаест година после изградње хидроцентрале, паљба топова са Малог Забучја означила је да у Ужице стиже „ћира”. Први воз, који је обезбедио везу са остатком Србије и светом и отворио још једно поглавље у развоју овог каја.

Уредник серијала: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић