Портрет једне љубави – пером и кичицом

Носили су је кроз живот различити ветрови а она се сетно смешила и радознало гледала изазовима у очи. Песникиња детињства небројених генерација, песникиња водиља многих младих, нежних песничких душа… Одакле та снага крхкој, симпатичној и надасве благој Десанки Максимовић. Колика је подршка и снага у њеном животу и стварању био Сергеј Сластиков, њена велика љубав, човек који ју је стрпљиво чекао и одрекао се своје глумачке каријере како би остао у Београду.

Цео живот или само трен стане у њене стихове, или је то само једна туга, или једна радост.

Ваљевци су у њеној поезији препознали песнички занос, на чијим крилима су настале и све песме икад написане. Овековечили су тај однос Спомеником Песништву. Лирска душа у њој бунила се против монументалног споменика за живота, али своје је перо ставила наспрам мача… Радовала се сусретима са књижевницима, децом и другим таквим приликама.

Иако је биографија песника у његовим стиховима, како је говорила, завирили смо мало иза кулиса и ослушнули дамаре Бранковине која ју је инспирисала и приче оних који су Десанку Максимовић и Сергеја Сластикова познавали.

„Хоћу Стеву, другог нећу”! Био је то прилично смео узвик младе Полексије, ћерке угледног дипломате, књижевника и педагога Матије Бана и Маргарите Бан. Дала је себи за право да бира будуђност и изабрала Стевана Тодоровића, сликара. Млада, образована Полексија похађала је сликарску школу и, уз подршку родитеља, корачала крупним корацима за патријархално доба у коме је одрастала. Стасавала је као сликарка уз Стевана Тодоровића, њеног супруга који у Београд долази доносећи европске идеје, покушавајући да у сликарству оствари свој наум не слутећи да ће утабати пут новим генерацијама сликара. Био је и један од оснивача Првог певачког друштва у коме Мокрањац уводи хорско певање, учествовао је и у оснивању Српског народног позоришта, Фискултурне академије, Соколског друштва... Био је ренесансна личност. Полексија је стварала заједно са Стевом Тодоровићем, али се изборила и за своје место међу сликаркама тог времена. Њен допринос сликарству није занемарљив.

Пола и Стева срели су се у бурном времену, градили своју љубав и каријере сликара, остављајући траг у развоју Београда. Чика Стева и тета Полексија, како су их Београђани често звали, целог живота ходали су руку под руку. Њихова љубав живи међу сликама и у причама хроничара.

О снажним женама које су биле покретачи нових тендеција у уметности и животу у Србији, о њиховом уметничком делу и нежним записима који осликавају живот говоре: Бојан Ђорђевић, историчар књижевности, Радмила Милакара, сестричина Десанке Максимовић, Драгиша Меденица, фото-репортер, Зоран Божић, Спомен-комплекс Бранковина, Наталија Марковић, кустос, Никола Кусовац, историчар уметности, Бранка Цонић, директорка Дома Јеврема Грујића, Андреа Миливојевић, историчарка уметности.

Ауторка: Радица Смиљковић

Редитељ: Бојан Воркапић

Сниматељ: Димитрије Хаџи Николић

Монтажа: Весна Грба