Побратимство између Срба и Муслимана

То побратимство, које и данас траје, настало је у немирним временима, у доба када су тим просторима владале Османлије, а братимљење између људи различитих вера осигуравало је заштиту, посебно у ратно доба. У Црној Гори и данас важи изрека:"И вук, ако се братими, неће учинити никоме зло." Чин братимљења између људи различитих вера, најчешће је пратила размена крви, у којој би будући побратими засецали руку и након тога испијали крв. На тај начин се успостављало вештачко, крвно орођавање.

Братимљење између православаца, склапано је на другачији начин и обично је настајало у време племенских размирица и крвне освете, јер се њиме обезбеђивао мир у завађеним племенима. Братимљење између православаца обично је пратио ритуал у цркви, где су се будући побратими заклињали над Светим Јеванђељем да ће бити браћа довека и чувати и штитити један другог. Побратимство се никада није одбијало, као ни кумство,а никада се није склапало под притиском.

Побратимство није карактеристично само за Црну Гору, већ и за Босну и Херцеговину и Србију, а у прошлости је било често присутно и у Грчкој. Моге познате личности из наше историје имале су побратиме друге вере. Марко Миљанов се братимио са Шабан-бегом из Тузи и Али-бегом из Туђемила.

Његош је био побратим са херцеговачким Али-пашом Сточевићем, а књаз Милош Обреновић се братимио са Мустафа-пашом Бушатлијом. Братимљене се на овим просторима готово потпуно изгубило или је добило једну нову димензију. Данас се на Балкану братиме градови, али то братимљење ни на шта не обавезује, а осим потписивања повеље о братимљењу, тај чин не прате никакви други ритуали.

Уредник : Бранко Станковић
Сниматељ : Александар Агбаба
Монтажа : Марија Баронијан Шашић