Застава филм – симбол српске војне кинематографије

Први наставни, едукативни филм, Обука у бацању ручних бомби, режира Чочи Микијели (1948). Убрзо затим у Заставу долази све већи број филмских стваралаца, од којих ће многи постати значајна имена југословенског филма. У периоду између 1950. и 1960. године, Застава филм постаје највећи произвођач краткометражних филмова у земљи.

Период између 1960. и 1980. године, златно је доба Застава филма. Само током 1973. године освојено је 17 награда и признања. Највише их је припало Предрагу Голубовићу, који је трилогијом кратких играних филмова Смрт паора Ђурице, Биографија Јожефа Шулца и Тишине, Застава филм уврстио у сам врх југословенске и светске кинематографије. То доказује и номинација за Оскара, 1972. године, за филм Тишине.

Крајем осамдесетих година Застава филм се модернизује уводећи поред филмског и комплетан систем видео-продукције. Период од 1991. до 2000. године је најтежи период постојања и рада Застава филма. Хиљаде сати документарног материјала из сукоба са простора СФР Југославије забележиле су екипе Застава филма. Велики број стваралаца ове филмске куће добили су више од 100 награда на домаћим и међународним филмским фестивалима од којих су највреднија три златна и једно „Сребрно сунце”, популарно названи „Војни Оскар” са фестивала војног филма у Версају, а затим и у Оберхаузену, Лондону, Венецији, Москви, Берлину. На Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма Застава филм је учесник од његовог оснивања. Прва награда је освојена 1961. године за филм Поруке, редитеља Стјепана Заниновића. Закључно са 2002. годином када је добила Гран-при за филм Воз, редитеља Горана Костића.

Богатим продукционим и уметничким опусом Застава филм се сврстава, међу најважније институције југословенске и српске кинематографије.

Аутор: Драган Станојковић