Мерошина 2 - Добро дошли у општину вишања

Тамо где се запад улива у исток, а југ прелива у север, тамо где природа даје, а људи дарове радом стоструко враћају, тамо где древна историја спава, а савремени потенцијали чекају да буду откривени - тамо почиње прича о Мерошини.

Мерошина је општина у југоисточном делу Србије. Као какву лепотицу за чију наклоност се вреди борити, од очију радозналаца скрила су је старија браћа - Ниш, Алексинац и Прокупље, на чије границе се наслонила и у чијим сенкама је расла и развијала се.

Данас припада Нишавском округу, али је у прошлости била средишњи део Добрича, мање области у јужној Србији између Јужне Мораве на истоку, доње Топлице на југу и огранака Јастрепца на западу и северу. Мерошина је млада општина - иако на простору који је вековима уназад био настањен, званично је формирана тек 1. јула 1957. године и од тада па до данас напредује и расте.

За тај развој има да захвали издашној природи, вредним људима али и - једној воћки. Јер Мерошина је дом „краљице међу вишњама" - Облачинске вишње.

Кажу да су вишњу на ове просторе донели досељеници из Војводине крајем 19. века. Зелени и плодни брежуљци око Мерошине очигледно су јој пријали па се ускоро прочуло да најлепша, најквалитетнија и најслађа вишња рађа управо овде. Коју деценију касније и читаву једну нову, аутохтону врсту „крстило" је село крај Мерошине - „рођена" је Облачинска вишња.

Облачинска вишња данас је бренд читаве Мерошине и свакако њен најпрепознатљивији производ. Под засадима овог воћа налази се око 2 хиљаде хектара, а последњих година сорта је добила и заштићено географско порекло.

Иако територијално мала, Мерошина има велике туристичке потенцијале. Она је дом вредних и радних домаћина, а свако од 27 насеља колико чини општину, прича је за себе. Једно од најколоритнијих и најнеобичнијих свакако је Александрово. Јер - ко би очекивао да у срцу Јужне Србије, на само 12 километара од Ниша, пронађе дашак Војводине?!

Манастир Светог Јована и данас је важно средиште и стециште верника из читавог краја. Из темеља је обновљен почетком 21. века и сваке године у јулу, на празник Светог Јована, овде се окупи велики број људи из Мерошине, али и из читаве околине. И тако, упркос свим недаћама, духовни живот на овом месту, баш као и свих претходних векова, наставља да траје.

У временима када занати изумиру, а веште руке појединаца увелико губе битку са индустријском, машинском производњом, овакви појединци постају истински чувари традиције, хроничари прошлих времена и борци за очување сећања. Срећом, у Мерошини их има још...

Лепота малих средина је у томе што ћете се у њима, одакле год да долазите, некако увек осећати добродошло. Ту живе једноставни људи и добри домаћини који све сачекују срдачним осмесима и раширених руку. Ако проведете неко време са њима, дочекани као познаници, одавде ћете отићи као драги пријатељи уз чврсто обећање да се ускоро поново видите.

Аутор: Владимир Новаковић
Аутор текста: Александра Богдановић
Сниматељи: Александар Ховјетски, Милош Димитријевић
Монтажа: Немања Радић