Велика Плана - Општина са стотину осмеха

Развој овог поморавског места почео је давно. Манастир Копорин, задужбина деспота Стефана Лазаревића, казује нам да је живот на овом простору у некој форми постојао још у Средњем веку, иако је прави развој места дошао знатно касније.

Свака прича о Плани и данас је нераскидиво везана за причу о овим људима, а иза њих су остали и неки од највећих симбола града. У центру, на свега педесетак метара једно од другог, као споменици једног величанственог времена, уздижу се вила Тонија Клефиша и стара Шојсовакланица.

Велика Морава вијуга као жила куцавица овим пределима. Велика Плана уздигла се на њеној левој обали, а ова, највећа српска река, одувек невидљиво, али трајно и благодатно утиче на рад, навике и свакодневицу Плањана.

Житељи Велике Плане Морави дугују плодну земљу, али је обала ове реке и савршено месташце за предах, бег од обавеза и проблема, одмор, дружење и наравно - риболов. Овде у летњим месецима похрле аласи из читаве Србије, јер добро знају да ће их Морава богато наградити. Зато није чудо што се у Великој Плани риболовом баве на високом професионалном нивоу.

Хиподром у Великој Плани обновљен је 2021, па су коњи овом стазом почели да поново јуре после десетак година паузе. У реконструкцији стазе учествовали су не само заљубљеници у коњички спорт, већ и ентузијасти Велике Плане са жељом да њихов градић буде што атрактивнији и живописнији, како за саме мештане, тако и за све госте.

Точкови судбине неуморно се врте, данас, чини нам се, брже него икада пре. Свакодневно нас сусрећу нови изазови, успони и падови, нове туге и среће, али овде, у Великој Плани, на левој обали Мораве, живот тече лагано. Ту су срдачни, топли људи своји на своме. Они су нашли начин да своју, наизглед обичну свакодневицу оплемене добром вољом, стваралаштвом, љубављу за човека и природу.

Велика Плана - мала варош са стотину осмеха, на раскршћу путева, чува старо, призива ново и чека да је упознате.

Уредник: Владимир Новаковић
Аутор текста: Александра Богдановић
Сниматељи: Александар Ховјетски, Петар Вујанић  
Монтажа: Немања Радић