Копаоник

Том светлошћу поздравља нас једног зимског јутра планина сунца, Копаоник. Са српског крова света указују се мркосиви обриси планинснске огрлице што се обавила око врата највеће планине Србије.

Густа, раскошна тамнозелена боја Копаоника лети, огрнула се сребрнобелом зимском одеждом. Да ли због сребрног одблеска са иглица јела и смрча или треперења сребрних искрица са површине белих снежних поља, свеједно, Копаоник је заслужено добио још једно име - Сребрна планина.

У благодетима сунца ужива се овде више од две стотине дана годишње. Али, хировита планина уме очас да се расрди и љутито дуне у лица скијаша и шетача. Током истог дана покрила се маглом па смо, после срдачног сунчаног поздрава, убрзо, са релативно мале дистанце једва разазнавали Панчићев врх који је, на висини од две хиљаде седамнаест метара, загонетно подигао гвоздену руку релеја, сакривши у сивој утроби магле Панчићев маузолеј.

Моћни гребен највећег планинског масива у Србији пружа се од северозапада ка југоистоку дужином од око осамдесет и ширином од шездесетак километара.

Около се, као бели стогови сена, нижу узвишења сликовитих назива... Караман, Гобеља, Чардак, Шаторица, Оштро копље.

Мањим делом планине, површине око једанаест хиљада осам стотина хектара управља Национални парк Копаоник.

Многи туристички и географски путеви воде на сребрну планину. Са запада, од ибарске магистрале ка планини која је пружила своја горостасна леђа средишњим делом јужне Србије, из два правца - уз Јошаничку реку и путем од Руднице. Са истока, од Крушевца и Топлице преко Брзећа.

Од давнина, а особито у средњем веку, обронке Копаоника запоседали су рудари. Копала се руда олова, цинка, гвожђа, бакра, сребра, живе и бизмута. По бројним мањим и већим коповима планина је и добила име.

Уредник: Владимир Новаковић
Сниматељ: Павле Танасијевић
Монтажа: Немања Радић