Моја лепа Србија: Врњачка Бања

Годинама је тонула, заборављена тужна и оронула. Њене виле, у тридесетим годинама прошлога века, у пуном су сјају биле, а затим су се некако у сопствене оронуле зидове и фасаде од срамоте скриле и немаром покриле. Срећом по Бању, која је готово пре једног века, раме уз раме са европским бањама ходила, држава и општина данас се труде да јој врате стари сјај. Мештани, и културни посленици покушавају да учине и више. Да изграде модерну бању која ће се наћи на путу и у средишту интересовања и жеља савремених и богатих светских путника, туриста и номада.

Украшена свим нијансама зелене боје, сањиво се осмехује гостима на променади. Тренутно је у изградњи осам нових великих хотела, јавне површине и паркови добијају ново рухо, а најважнија су, наравно, изворишта лековите воде. Здравствени туризам и ваљан одговор на захтеве савременог туризма, велнес, купање топлој киселој води, приоритети су Бање. У њој су уживали Римљани, Келти, Словени...

Ницале су приватне виле и преобликовале урбанистичку слику Бање, чије језгро датира из 1905. године.

Приватне виле и летњиковци знаменитих Срба учинили су Бању другачијом, бисером добре воде и архитектуре која се не среће свуда. Власници су их градили дуго и стрпљиво, међу њима је и генерал Белимарковић чија је кућа постала стециште војне, политичке и културне елите. Своју причу имају и виле Атина, Зора или Јела... Ову последњу је градио Драгутин Илић, брат песника Војислава Илића, а вила носи име његове ћерке.

Вратила се Врњачка Бања у елитно друштво европских континенталних бања, а приче о њеном развоју су на сваком кораку, у музејским поставкама, животним причама жена чије име носе виле и новим туристима који доносе новине и европски дух.

Аутор: Владимир Новаковић
Текст: Драган Стојановић
Камера: Павле Танасијевић, Иван Степановић
Новинар: Александер Влајковић
Монтажа: Немања Радић