Време је за бебе

Упркос чињеници да су прогнани са свог огњишта и да су тренутно без запослења, Гордана (32) и Срђан Ђокић (36) чекају свог трећег сина. Гордана, по образовању правни техничар и Срђан, текстилни техничар, су од 2001. године становници села Сердаре у општини Свилајнац.

Ово двоје младих је 1999. године са сином Јованом, њиховом првом бебом који тада имао само годину дана, пребегло из родног Гњилана у Краљево, потом у Ћуприју, а затим су се окућили у Седлару.

Ово село се налази на осмом километру пута Свилајнац - Деспотовац, мештани сматрају да је село настало после Косовског боја. Гордана и Срђан, кад су дошли у Седларе, нису знали за то предање. Према породичном завету Ђокића који су донели из Гњилана, прихватили су да сваки члан породице треба да има бар троје деце. Тако Срђанов отац има два сина и ћерку, Срђанов брат има троје деце, сестра такође, а од септембра и Срђан и Гордана имају своју тројку.

За разлику од породице, Срђаново потомство је само у плавој боји, односно сви су синови. Уз многе обичаје које су донели са Косова, јунаци ове епизоде нису желели да купе ниједну ствар за бебу пре рођења, нити да дају име беби. Иначе, беба према српским обичајима на Косову од првог дана користи црквено име, а тек касније добије име кумова. Тако је други Горданин син Илија уписан у црквене књиге као Стефан, а недавно рођени Марко као Добривоје. Са освећеном водицом добијеном од месног свештеника, Гордана и Срђан купају свог Добривоја свако вече до четрдесетог дана од рођења...

Режисер: Горан Ковачић