Квадратура круга-Призрен између вере и наде

„Никада нас, током историје, није било мање у овом граду” - каже владика рашко-призренски, господин Теодосије и додаје да све што је у Призрену подсећало на Србе, екстремисти и ненавидници препустили су пламену и рушењу са циљем да затру наше постојање, да Срба, не само да више нема у Призрену, него и да не помисле да икада више живе у овом граду.”

Ниједна од 15, углавном, средњовековних цркава није поштеђена 17. марта 2004. године у Призрену. Већина српских кућа у квартовима Поткаљаје, Поток мали, Поповој чаршији и Пантелији, у којима су углавном живели Срби, није поштеђена у мартовском погрому.

Обновљено је 14 од 15 цркава и многе српске куће, али то није вратило Србе у овај град у коме су они оставили миленијумски траг.

Још пре хиљаду година, тачније 1019. у Призрену је основана прва епископија. У овом граду своје задужбине оставили су цар Душан, краљ Вукашин, краљ Милутин и краљевић Марко.

Велика сеоба Срба, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића, кренула је управо из Призрена.

У граду, који је током историје, називан српским Цариградом, краљ Петар Карађорђевић,1915. године је одржао последњу седницу владе у домовини на којој је донета одлука о повлачењу српске војске преко Албаније. Краљ Петар је тада оставио своју краљевску круну у Призрену, која је затрпана у Богословији, као завет повратка у отаџбину.

У Призренској богословији која је основана тачно пре 150 година и у време оснивања била једина школа на српском језику у целој тадашној турској царевини, школовала су се чак четири српска патријарха; Гаврило, Варнава, патријарах Павле и Иринеј који је био и професор и ректор Богословије „Свети Кирило и Методије” у Призрену.

Све су то догађаји који памте Срби и који Призрен носе у срцу, у мислима и сновима ма где данас били.

Уредник емисије: Бранко Станковић