Културна баштина Србије: Косовски вез

Зато су – у складу са упутствима Унеска за примену Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине – успостављене основе система заштите и очувања нематеријалног културног наслеђа у Републици Србији. Формирана је национална мрежа за заштиту нематеријалног наслеђа, односно Национални комитет, а укључени су и Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, Комисија за упис у Национални регистар, као и седам регионалних координатора. Као резултат, припремљена је и формирана листа која, засад, има 31 елемент. Сви ти елементи испунили су услове из процедуре за упис на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.

Један од можда најзначајнијих елемената са националне листе јесте косовски вез. Под њиме се подразумева део ликовног народног стваралаштва који је израђиван на различитим текстилним материјалима. Карактеристике косовског веза одређене су још у средњовековној Србији, али порекло одређених орнамената сеже у далеку прошлост коптске културе, која је преко Византије допрла до наших крајева. Као моћна држава, Србија је у то време одржавала живе трговачке везе са медитеранским државама, а поготово тесне културне везе са Византијом. Сви ти утицаји допринели су да се на српском краљевском двору, као и на дворовима српске властеле, косовски вез негује и развија до уметничког савршенства.

Једну од првих и угледних школа косовског веза на српском владарском двору држала је жена Уроша Првог, краљица Јелена Анжујска, мајка потоњих владара Драгутина и Милутина. Полазнице ове школе биле су младе жене и девојке из српских властелинских породица. Оне су се ту упознавале и са другим уметничким вештинама и училе манире лепог понашања. Краљица Симонида, жена српског краља Милутина, иако веома млада, такође је на своме двору држала школу уметничког косовског веза. У средњовековној Србији то је била привилегија властелинских жена и кћери, с обзиром на то да су и материјали којима се везло и на којима се везло били скупи, увезени из далеких, често прекоморских земаља. Оне су ипак морале бити и надарене за овакву врсту рада, те су поред познатих мотива уносиле у своју уметност и део своје душе и маште. Осим на дворовима, косовски вез је негован и у многим манастирима. Монахиња Јефимија, песникиња и уметница косовског веза, оставила је поколењима сведочанства свог раскошног талента у виду везеног покрова за мошти Светог кнеза Лазара и стихове Похвале кнезу Лазару.