недеља, 25. авг 2024, 19:30
Старо српско писано наслеђе: Никољско јеванђеље
Један од најлепше исписаних споменика ћирилске писмености с подручја средњовековне Босне с краја четрнаестог и почетка петнаестог века. Преношено из руку у руку ‒ од аутора и наручиоца, преко свештенства, угледних истраживача, пасионираних колекционара, до преданих научника: "Никољско јеванђеље".
Судбина овог рукописног јеванђеља, колико год била турбулентна, одвијала се у добром смеру јер је одолела свим препрекама које су је пратиле на путу од Балкана до Ирске. Оригинал се данас чува у Библиотеци "Сер Честер Бити" у Даблину.
Поуздано се зна да су је пред собом имале угледне личности српске науке ‒ Павле Ј. Шафарик, Вук С. Kараџић, Алекса Вукомановић, Љуба Стојановић, Ђуро Даничић, Владимир Мошин и други.
Будући да у књизи нема записа о времену настанка и месту писања, као ни о томе ко је наручилац, на основу једног детаља на сликаном украсу, стручњаци су одредили датирање ‒ крај 14. и почетак 15. века. Вероватно је рађена по поруџбини босанске краљевске породице Kотроманића, након што се Твртко Први Kотроманић крунисао 1377. године и прогласио за краља "Срба, Босне, Поморја и Западних страна". Не зна се како је доспело до овчарско-кабларске светиње и манастира Никоље, по коме је и названо "Никољско јеванђеље“. Не зна се тачно ни када је доспело у стару Народну библиотеку у Београду.
Прву вест о постојању овог кодекса објавио је Вук С. Kараџић 1826. године у листу "Даница“. Учитељ Алекса Вукомановић, супруг Вукове кћери Мине, откупио је књигу од никољачких монаха неколико година раније. Након Алексине смрти књига је у неколико наврата са Вуком путовала у Беч.
Kасније, чувана је у Народној библиотеци у Београду, на Kосанчићевом венцу, до почетка Великог рата 1914, када се, по наређењу Министарства просвете, нашла у евакуисаним сандуцима на путу ка југу Србије, заједно са осталим књижевним благом и вредним документима из архива Министарства иностраних послова. На том путу кроз ратни вихор губи им се сваки траг.
О судбини "Никољског јеванђеља“ не зна се до 1966. године. Захваљујући ангажовању Владимира Мошина, тадашњег управника Археографског одељења Народне библиотеке Србије, ушло се у траг не само овом рукопису него и другим вредним књигама које се воде као део српске писане баштине.
У емисији учествују: др Владета Јанковић, др Владан Тријић и др Мирко Сајловић.
Директор фотографије: Александар Беатовић
Редитељ: Бојан Воркапић
Уредник и сценариста: Ивана Kовачевић
Коментари