Ђорђе Марјановић: Милорд, 4–6

До судњег дана, до часа када се звезда преселила међу звезде небеске, био је увек посвећен љубитељима његове песме. Срдачан и насмејан, пленио је на сваком кораку, ширећи љубав, учећи својим песмама младе да се не штеде у емоцијама, да кад воле – искрено воле. И зато је био вољен. Ђорђе Марјановић – највећа звезда соцреалистичког времена на овим просторима, истински суперстар оног времена, уметник чији ће се лик, дело и песме дуго памтити. Ђорђе, скромни студент фармације из честите породице из Хомоља, које је и сада познатије по њему него по златоносном Пеку. Милорд је био и остао њихов драгуљ, оно чиме се диче, по чему их препознају. Ђорђе или Кокан, како су га од миља звали у детињству, био је врхунска звезда, али тако налик сваком обичном човеку и тако доступан, без трунке мрзовоље, са срцем на длану. Био је наш Челентано, српски Жилбер Беко, овдашњи Азнавур, и Коен је био помало, певао је Дилана и најлепше песме Санрема, у време када је овај фестивал значио све љубитељима популарне музике.

Уз пратњу Плавог ансамбла и Нове димензије обишао је Земљину куглу уздуж и попреко. Певао на фестивалима у Загребу и Сплиту, када му се нису баш превише радовали, а испраћали су га овацијама због храбрости и зато што је и њима пружио срце чак и онда када је, из немузичких разлога, дочекиван звиждуцима. Ђорђева мисија била је управо та – да спаја људе, да помири непомирљиво, да читав свет буде песма. Памте се бројни солистички концерти у Дому синдиката, за које би карте бивале по два месеца раније распродате и стара цвећара Крин на Ташмајдану, која би остајала без цвећа уочи таквих догађаја – све руже и каранфиле публика је с љубављу куповала и давала свом Милорду.

Производња: Редакција забавног програма