Час анатомије: (Не) причај ми бајке

Није овде Андерсен покушао да донесе некакву дефиницију бајке, али је свакако показао, не само у овој причи/бајци већ и у осталим које је оставио цивилизацији у наслеђе, да бајка, осим што може имати многострука значења, има и велики потенцијал за развој индивидуалног списатељског талента. Андерсен је свакако, уважавајући традицију народне бајке, развијао њену основу саображавајући је властитом таленту. Тако смо добили незаборавне приче Ханса Кристијана Андерсена, познате као бајке. Не може се са сигурношћу рећи када је бајка настала; сигурно је, међутим, да се у периоду између 13. и 18, века записују народне бајке, као и то да све оне имају јединствену структуру и да су најрепрезентативнији жанр фолклорне књижевности. О њима промишља историја књижевности, фолклористика, филозофија, антропологија, психологија... заправо су у њену структурну форму и идејно значење уписани сви облици мишљења и веровања којима се баве све наведене хуманистичке дисциплине.

Ново издање Часа анатомије посвећујемо двоструком јубилеју – 220 година од Андерсеновог рођења и 150 година од његове смрти, и анализи феномена бајке. Вук Караџић је говорио о женским приповеткама у којима су којекаква чудеса што не може бити, Мирче Елијаде мишљења је да су бајке пустоловна иницијација, ритуално прелажење из незрелости и незнања у зрелост и сазнање, Јунг је бајке тумачио као анатомију психе. Како год, док је човечанства, биће и бајки. Зашто су важне, шта нам поручују и јесу ли заправо непогрешиви аналитичар/зналац човековог бића, времена и простора.

Гости Часа анатомије су психоаналитичарка Оливера Алексић Хил и писац Стефан Митић Тићми

Ауторка и уредница емисије: Марија Ненезић

Ауторка прилога: Јована Јанковић

Режија: Маја Мандић

Производња: Редакција културног програма