Задихавање

То је, заправо, врло чудан осећај. Мислим на дисање у Пекингу. Не могу рећи да нисам радознало стрепео од тренутка када смо слетели, нарочито након вишемесечних прича о врло загађеном ваздуху.

Фраза "изаћи на ваздух" овде има другачији смисао него код нас. Ваздух је влажан, тежак и, већ након триста метара, нетранспарентан. Ако желите дубоко да удахнете, морате да уђете у неки климатизовани простор, а све је климатизовано.

Климе раде у аутобусима који возе новинаре и такмичаре, у хотелима, у свим затвореним просторима. У бродкастинг (емитерском) центру је чак толико хладно да управо гледам у колеге из РТС технике (не излазе на светлост дана наредне три недеље) који су у џемперима и дуксевима. Напољу је, можда, тридесетак степени, али унутра није више од двадесет. А, кажу, било је и хладније пре него што су новинари почели да долазе.

Данашњи дан почео сам са намером да за телевизију направим причу о томе како организатор намерава да нас обавештава о дневном загађењу. Преамбициозно, испоставиће се.

Моји покушаји да добијем интервју од неког званичника завршили су се писањем једне молбе и разговором са неколико службеника.

Сви су били бескрајно љубазни, али ми нису ништа помогли. Саговорника који није предалеко од новинарског центра и који би могао да ми одговори на неколикко релативно лаких питања, по могућству на енглеском, није било.

Поподне је одржана конференција за новинаре на којој је било речи и о загађењу, али смо уредно обавештени да је све у дозвољеним границама.

Стога сам анкетирао  неколико новинара, незаинтересованих за тему и к томе још и пушача (пошто су морали да пуше напољу, били су ми најприступачнији).

Рекли су ми отприлике оно што сам и сам мислио. Ваздух је влажан, ружно изгледа, али се не осећа ништа посебно, нарочито ако сте спремни да дишете мало плиће. Као да си у некој медитеранској земљи на врућем летњем дану, рекао ми је колега из Ирске између два дима.

Само што је у Пекингу данас било облачно, а и подаље је од мора.

Нисам стигао о том проблему да разговарам са аутентичним становницима Пекинга (још увек нисам изашао из новинарског простора, а ту сам дуже од 24 сата), али видео сам их неколико са папирним маскама на лицу. Уз обавезан сунцобран, чак и по облачном времену. Зрачење је толико јако да кожа лако поцрвени ако се неколико сати без заштите крећете на отвореном.

Загађењем су се данас бавили сви, јер у недостатку такмичења није било других већих тема. У четвртак се у олимпијском селу дижу заставе и председници обилазе своје спортисте.

После тога почињу такмичења и ваздух ће поново доћи на ред тек када се нека од звезда на њега пожали.