У Кини једу све

Ракови, рибе, шкорпије, ма да сам тражио водолију мислим да би ми на некој од тезги на пијаци Вангђифу и то испржили или испекли у врелом уљу.

Ова пијаца налази се у једној од пекиншких шопинг зона, отвара се око седам увече тако што се на тротоар довуку тезге.

Онда навале туристи, претежно сами Кинези, подједнако изненађени као и сви ми други, шта су људи све спремни да ставе у уста.

Прво на шта сам налетео биле су морске звезде.

Ко је у животу изронио неку, вероватно се пита како се то једе, а ја му не могу помоћи.

Нит сам пробао, нит сам видео неког да то ради.

На тезги поред, за пет евра могли сте да добијете овчији пенис на ражњићу или насецкану змију.

Зрикавци, дрекавци, изгледају као урме.

Магареће месо, јаретина и овчетина, као и ракови, изгледају сувише просто у оваквој конкуренцији.

Псеће месо, наводно, није било на менију јер су власти строго забраниле једење кучића док трају Игре.

Мада, током релативно кратког боравка у Пекингу, видео сам само мале псе, пекинезере.

Крупније куце нисам видео нигде, ни у шетњи, ни код полиције, а на пијаци су одрицали да тако нешто нуде.

Коначно, ту су шкорпије, велике црне и исте такве само нешто мање.

Поред њих, по три на ражњићу, обичне беле, попут оних какве виђате у Црној Гори и Грчкој на мору.

Будући да сам радио причу за Дневник, осећао сам обавезу да нешто од понуђеног пробам.

Мале, беле шкорпије деловале су некако домаће.

Проверио сам да ли их још неко око мене једе (да) и упитао мог пријатеља Кинеза мисли ли да ће ми од овога бити лоше (не).

Избројао сам 15 јуана (око 120 динара) дао их роштиљџији, он је забо ражњић у врело уље, што ме је охрабрило.

Шта год да је било у тој буби, а да није ваљало, сагорело је у том уљу (тешио сам себе).

Упркос свему, није лако направити тај залогај.

Међутим, укус је био мало разочаравајући.

Хрскаво, врло науљено, ништа специфично.

Појео сам и другу и трећу.

То је, дакле, то, јео сам пржене шкорпије и преживео.

Није било потребе да се упуштам у скакавце, магарце и неке чудне игласте рибе, вероватно смртоносне када их сретнете у води.

Нешто касније, док сам се таксијем враћао на посао (овде се ради до један два ноћу, због временске разлике) осетио сам лагано грчење мишића у стокаму.

Да сам претходно појео бигмек, све бих приписао умору и стресу.

Трезвено сам себи објашњавао да нема ниједног разлога да се осећам лоше, осим можда због рђавог уља.

Али било је то дугих двадесетак минута током којих сам размишљао како бих објаснио таксисти (говори само кинески) од чега ми је лоше и где да ме вози.