Џем и патка

Нарочито задовољство ми је да у Грчкој тражим врсте Делта сладоледа које се (још увек) не производе у Србији.

Не сећам се да сам у неком  кинеском ресторану изван Кине појео неки добар слаткиш. Са изузетком ресторана Сечуан у Новом Саду који је имао сјајан десерт од риже преливен чоколадом. Међутим, неки Кинези су ми објаснили да то нема везе са њиховим слаткишима, јер они чоколаду не користе. Вероватно се некоме кинески колач није учинио довољно сладак, па је направио варијацију која одговара европским (мојим свакако) непцима.

За десетак дана проведених у Кини нисам појео поштен колач. А пробао сам неколико. Чак и у једном модерном кинеском ресторану где сам наручио "асортиман пекиншких колача".

На основу врло скромног искуства могу да кажем да кинески колачи нису довољно слатки и готово никада нису кремасти.

Често изгледају тако да не знате да ли да их поспете бибером или шећером.

Рецимо, јутрос сам за доручак појео куглице од риже, обложене сусамом и испуњене неком врстом џема.

Будући да су изгледале као слане куглице, јео сам их уз виршле. Како нису биле претерано слатке, није било лоше.

За ручак сам, опет, појео мало пекиншке патке и хоисин сос (нека врста џема од шљива) који је био пресладак за мој укус. Свету се не може угодити.

У мензи ТВ центра фаворит су ми колачи од риже са воћним сирупом (на слици су са колачићима од црвеног пасуља, са све печатом), који личе на "Бонжиту" која се распада при додиру.

Шетајући градом приметио сам посластичарнице које бисмо ми назвали бечким, али у њима су углавном седели туристи, ређе Кинези.

Но, највећи проблем је са сладоледом.

Ако сам добро пребројао, на милијарду и триста милиона Кинеза нуди се седам врста сладоледа, варијације ваниле са преливом од чоколаде. Притом је и прехлађен, па га гризете уместо да га лижете.

И у тако скученом избору нашао сам фаворита, кранчи сладолед на штапићу. Добро звучи, укус мало заостаје, али у дугом дану критеријуми опадају. Чим нисам почео да тресем у себе шећер из кесице за уз кафу, није критично.