Плес на браницима

Није у питању неки стрмоглав, јер је Пекинг раван град, већ сталан утисак да ће вам се у наредном тренутку догодити нешто страшно.

Притом, ништа страшно се не дешава. За недељу дана ,колико сам овде, видео сам само један мањи удес. Мада то не значи да удеса нема, само бих, статистички гледано, са оваквим гужвама и уз овакву вожњу удесима морао чешће да присуствујем.

Дакле, Кинези, или барем Пекинжани, возе на браницима. То значи да се суседном аутомобилу прилази на центиметар и онда се тестирају живци. Ко ће кога да пропусти.

Ситуација се разрешава у секундама и сви иду даље. Седећи у таксију виђао сам престројавања због којих би у Београду и најмирнији возач изашао из кола да се бије. Али у Пекингу нисам видео никога да је некоме добацио, опсовао га или барем показао неки непристојни гест.

(Наравно, постоји могућност да ја псовке и гестове не препознајем.)

Возачи овде зато интензивно користе сирену.

Сиреном се обавештава колега из суседне траке да намераваш крвнички да га исечеш или да не покушава он да исече тебе, јер журиш.

Посебна прича су пешаци, особе без икаквих права у Пекингу.

Уколико се пешак нађе на прелазу (а ретко прелазе другде), дужан је да пропусти сваки аутомобил који наилази.

Ако случајно не види возило, возач ће га љубазно, сиреном, упозорити да се укопа на лицу места.

Не једном сам видео пешака како стоји насред улице док аутомобили звижде око њега.

Нит је он или она узбуђен, нити се возачи потресају његовом судбином.

Пешак само чека повољан тренутак да се ситуација мало рашчисти.

Бициклисти су за један степен изнад пешака, али саобраћајни ланац поштује само право јачег.

Нико не вози грубо на бициклисту, али нисам стекао утисак да су према њима посебно нежни.

Аутомобил је закон, аутобус је бог, тенк на улици још нисам видео, а сви остали равнају се према тим правилима.

Саобраћај је обилан, јер су Кинези у последњих десетак година дошли до новца и покуповали (нове) аутомобиле, о чему ће бити речи у неком наредном посту.

Повремено се саобраћај закрчи толико да све стоји десетак минута, а онда се негде нешто отчепи и крене померање. Никада нисам негде "камповао" дуже од двадесетак минута, али у граду где нема вожње испод пола сата, свако успоравање нервира.

Када смо се договарали око пута у Пекинг, колеге су ме питале да ли ће ми бити потребна локална возачка дозвола.

Боље да је имам, макар је и не користио, рекох.

Мада ме колеге наговарају да се окушам у вожњи до Великог зида, бојим се да ће ми дозвола на кинеском служити само за мангупирање у Београду.