МИРНО!

Већина волонтера, војника или припадника обезбеђења током посла који обављају на Олимпијским играма, велики део времена у својој смени проведу стојећи у ставу мирно у месту.

Нисам могао да верујем својим очима. Нема везе да ли сија сунце, пада киша или је претопло и превлажно, нема везе да ли они раде у неком хотелу, медијском или олимпијском селу, или било којем другом објекту у олимпијском комплексу, они стално стоје!

Ако кренете у било ком смеру по олимпијском комплексу, пешке или неким превозним средством, наићи ћете на сваких неколико метара на припадника Ослободилачке војске Народне Републике Кине (мора да вам израз звучи познато, као код нас од пре 20-ак година). Сваки војник стоји у ставу мирно у месту и само погледом прати шта се око њега дешава. Страни новинари често застану и фотографишу се у друштву ових момака обучених у униформу пешадијски зелене боје.

"Војаци" нису смркнути и нису у стилу гардиста испред Краљичине палате у Лондону. Смеју да се померају, али то ретко чине. Понеком излети и неки осмех, али само на кратко. Све се завршава бојажљивим погледом у даљину да случајно не наиђе неко од виших официра.

Посебно је интересантна ситуација у којој се налазе војници који раде на рампама где у комплекс улазе возила. Они имају мало постоље (50х50 цм) на којем непокретно стоје. Не смеју ни једног трена да сиђу са њега. На лицу никакав израз. Као да не дишу? У тренутку сам се уплашио да им се нешто не деси.

Смена им траје и по неколико сати, али нису хтели да отрију колико дуго овако беспомично морају да стоје, ни на колико времена се мењају. Сигурно морају да се мењају. Нико жив не би могао предуго да издржи овако нешто.

Волонтери су у сличној ситуацији, али они смеју да се померају. Међутим, и то је сведено на минимум. Врло су љубазни, стално насмејани, а са енглеским језиком стоје одлично само када кашљу на истом. Свако ко има своју "статичну" позицију сме да је напусти само уз дозволу старешине. И то на свега неколико минута. Сендвич или тоалет, највеће је питање за њих у том тренутку.

Видео сам да има и оних који су привилеговани, односно чије радно место затева да поседују и столицу, коју врло често и обилато користе. Други их гледају уз велику дозу зависти, и маштају- ееее, тако ћу и ја једног дана. Међутим и они који седе скачу као опарени када год им приђете. Не помаже ни тврдња да сте само дошли да погледате распоред поласка прес-шатлова, они ће вас увек испратити љубазним осмехом и готово обавезним ставом мирно.

(П.С. Стижем Зозу. Спор сам, али идем ка циљу. У блоговима, Зоза- Шарени 8:3)