Зар би ја

У Кини апсолутно важи изрека "говори српски да те цео свет разуме". Није да ће вас разумети, али је у већини случајева потпуно свеједно да ли говорите српски или енглески.

Кинези то разликују колико и ми њихове дијалекте, тако да су овде сви светски језици коначно равноправни.

Први проблем сам имао покушавајући једној волонтерки у прес служби да објасним из које земље долазим.

Сееербија, рекао сам отежући амерички, али ми је узвратила збуњеним погледом. Скратио сам е, пробао са Србија, ништа.

Пришла је колегиница која, као, зна више енглеског, пробасмо поново. Узаман.

Тог дана ми је Ирена Шарац из Амбасаде Србије објаснила да је проблем у начину изговора.

Кинези изговарају нешто налик на наше упитно "зар би ја?" само што је оно прво з ближе с, а би је више ви. Дакле, као када српски говори Немац.

Ни то не помаже у свим ситуацијама.

Рецимо, данас у таксију, а познато је да су таксисти најчешћи сигурни извори новинарима за разне теме ("грађани Пекинга са којима сам разговарао верују да...").

Судећи по господину који ме је данас возио, таквих новинарских извора овде неће бити.

Након што сам му пружио картицу хотела, он је климнуо главом, казао нешто на кинеском, ја сам климнуо главом и ми кренусмо.

После стотинак метара показао ми је да ће направити полукружно или ју-трн, како сам ја елоквентно потврдио на енглеском.

Климали смо главама тако неко време, док се ја нисам одлучио да заподенем разговор, рекавши да сам из Сарвија.

Ништа.

Хм, можда лоше изговарам, наставио сам са Сербија, Србија, све чега сам се сетио.

Ништа.

Тито?

Ах, да полукружно, хотел, гестикулирао је радосно.

Ма не, хотел, ја, моја земља, маршал Тито, Сарвија.

Слегнуо је раменима.

Валтер! Викнух убеђен да је то пасворд до срца сваког Кинеза.

Мало се намрштио покушавајући да разуме шта му то говорим.

Валтер, Сарајево (како ли се Сарајево изговара на Кинеском?).

Џаба.

Бојажљиво и потихо рекох "Милошевић" рачунајући да је некакве вести гледао макар последњих десет година.

Биће да није.

Настависмо да се возимо још неколико минута, када се десила најнеобичнија ствар.

Ничим изазван мој таксиста почео је да пева "Санта Лућија", верзију на кинеском.

Певао је веома лепо, пуним гласом,  рекао бих да је негде озбиљније певао, барем аматерски, иако се у ту свирку не разумем баш.

Извадио сам камеру и замолио га да понови како бих га снимио.

Најпре ме није разумео, али након мог покушаја да отпевам Санта Лућија насмејао се и почео поново.

Био је то један диван тренутак у таксију у кишном Пекингу, и још снимљен.

На жалост, нисам добро подесио микрофон, не очекујући да ће он толико да пусти глас, мотивисан мојим интересовањем и објективом, тако да бољи део песме дисторзира.

Након тога је пустио радио, показујући ми прстом на њега.

Чини ми се да је био неки пренос са Олимпијских игара, али исто тако могао је да буде и извештај из Јужне Осетије.

Покушавао сам да разазнам о чему се ради, али ништа нисам разумео.

Као да говоре на кинеском.

Распевани таксиста: