Париски дневник Светислава Пешића: Понекад се питам шта ће мени све ово, али онда дођу играчи

Светислав Пешић напуниће ускоро 75 година. Олимпијске игре у Паризу требало је да буду крај једног циклуса, круна једне каријере. По ономе што је Србија приказала на утакмицама са олимпијским шампионом Сједињеним Америчким Државама и светским прваком Немачком, Париз заиста јесте једна велика круна - бронзана, којој је мало недостајало да постане златна.

У разговору са Гориславом Папићем након утакмице за треће место и победе над Немачком, коју је некада и сам успешно предводио са клупе, Пешић је открио да су припреме пред тај меч биле специфичне зато што су српски кошаркаши имали две ментално изузетно тешке и физички изазовне утакмице.

"Против Аустралије смо од минус 24 успели да преокренемо, да играмо продужетак и да добијемо ту фантастичну екипу. После тога је дошла Америка. Све знамо, навијачи знају, ми знамо... Тешко је било припремити се, било је доста изазовно. Играли смо на 90 поена и против Аустралије и против Америке. Фантастичан интезитет, фантастичне одбране иако је било 90 поена. Огромна потрошња", истакао је Пешић.

Упркос великом стресу, каже да је циљ био јасан и како доћи до тог циља.

"Нама је циљ био да на једном фантастичном турниру, најјачем турниру у историји Олимпијксих игара, освојимо медаљу, било коју. Све су биле за нас златне од самог почетка припрема. Када смо добили Американце у групи, јасно је било да само треба изабрати пут до циља. Био је веома кратак, али напоран са свим препрекама које смо морали да решавамо", рекао је Пешић.

Каже да је играчима честитао на свему што су урадили - на утакмици, али и на понашању, тимском духу и заједништву.

"Честитао сам им на томе како су поново створили атмосферу. Осетили су да један другоме требају, а када осетиш да један другом требаш, онда се ту повећава другарство. Понекад се питаш шта ти све ово треба, а онда дођу момци и поново те мотивишу, а када је тренер мотивисан, онда су сви мотивисани", нагласио је селектор Србије.

Не крије да је било и неспоразума, али напомиње да се "треба љубити тек после свега што се десило".

"Имамо пуно искусних играча, наравно да су они имали своје предлоге, своје примедбе, али пошто сам ја још увек тренер, морам све то да сакупим на једно место. Заједнички је успех, сви смо помало допринели, па чак и ови који су били болесни. Никола Јовић се читаве сезоне припремао за Олимпијске игре, али се повредио, а онда добио вирус и испао из екипе. Милутинов је имао температуру. На путу до циља увек постоје препреке", истакао је Пешић.

"Не дам слабијима да се уче на нама"

Пешић каже да је било и нервозе, али уверен је да је у животу нервозан само онај ко хоће нешто да направи. Каже да је задовољан како је текао комплетан пут до медаље, од почетка припрема и одласка на турнир у Абу Дабију, према којем је био скептичан.

"То је био напоран пут. Неки су, а и ја сам себи постављао питање да ли је уопште добро да идемо тамо. Друга клима, кратко смо тамо, а дугачак пут, али сада се види да нам је користило. Никада не бих играо против слабијих у припремном периоду зато што не дам слабијима да се уче на нама. Американци су јачи од нас, имају више потенцијала и нама је одговарало да видимо где су у односу на нас, шта бисмо могли да урадимо када дођу званичне утакмице", објаснио је Пешић.

Напомиње да су у припреми утакмице са Американцима у полуфиналу, када су чланови стручног штаба отворили све "књиге" и скаутинге и анализирали претходне мечеве, по први пут открили ствари које нису раније видели.

"То је помогло нама у стручном штабу и играчима да доносимо другачије одлуке у припреми за утакмицу са Американцима у полуфиналу. Те припреме су биле кратке, интензивне, али успешне. Увек је леп осећај када последњу утакмицу победиш, па идеш кући са осећајем победника. Победили смо, сретни смо и задовољни", нагласио је Пешић.

"Американци се тешко сналазе без лопте"

На питање да ли је икада у каријери боље водио утакмицу него против Американаца у полуфиналу, Пешић истиче да их је сигурно било, али да се у спорту прошлост не рачуна, већ само оно што је данас и оно што тек следи.

"Било је добрих и тешких утакмица. Било је грешака тренера, било је добрих одлука тренера. Стварно смо успели да их скинемо до краја, да тачно знамо како да сакријемо наше слабости, а истакнемо предности. Те две утакмице са њима су нам стварно помогле да видимо шта бисмо могли да променимо, али да остане у оквиру нашег концепта напада и одбране, да не измишљамо топлу воду и да се не бавимо превише Американцима, али да ипак на неки начин прилагодимо наш напад и нашу одбрану на оно што смо видели и открили", објаснио је Пешић.

Не крије да је циљ увек био да се Американци нападну испод коша јер Србија ту има најбољег играча на свету, али и, како напомиње, Филипа Петрушева, који је у сјајној форми и има велико самопоуздање.

"Питање је било како им гурнури лопту испод коша и направити баланс између унутрашње и спољне игре и како променити ритам да се не игра само горе-доле, него да пронађемо баланс између транзиције, контранапада и игре пет на пет. Зашто пет на пет? Зато што Американци играју другачију кошарку, тешко се сналазе без лопте и нервозни су када немају довољно лопту у рукама. Како им одузети псоед? Одбраном, пре свега, и добро организованим нападима у игри пет на пет. То је било добро. Док смо имали снаге, издржали смо. Морам да признам, понестало нам је снаге на крају. Изгубили смо мало организацију игре, а нисмо могли то да надокнадимо неком интензивнијом одбраном и они су то искористили", објаснио је Пешић.

"Ако Јокић одлучи да игра, онда је ту 100 одсто"

На питање колико му је у припреми утакмица помогао Никола Јокић и како је уопште тренирати таквог играча, Пешић каже да је то најлакши посао.

"Он је једноставан дечко, посвећен екипи, посвећен кошарци до краја. Ако одлучи да игра, онда је ту 100 одсто, и за време тренинга и пре тренинга и после тренинга, спреман за сваку врсту комуникације, спреман да одговори на сваки проблем. Има огромно искуство иако још треба да игра. Исто тако и Богдан Богдановић, исто тако и Василије Мицић. То су све играчи који имају огромно искуство, тренирали су их најбољи тренери и наравно да се њихови ставови, примедбе и предлози узимају на сто и анализирају. Након тога се доносе одлуке", нагласио је селектор Србије.

Признаје да је на почетку каријере можда и мислио да му се тако угрожава ауторитет, али каже да се са годинама пуно научи, па је и он разумео да је тренер ту због играча.

"Није добро да тренер буде изнад екипе, али је истовремено важно да играчи знају ко је најважнија особа, а то је тренер, и да прате оно што од њих тражи, али тренер не сме да буде изнад екипе. Део нашег усшеха је што смо успели да направимо тај баланс и да се разумемо веома добро", сматра Пешић.

На констатацију да су сви играчи играли сјајно током целог олимпијског турнира, а да неки, као што су Алекса Аврамовић, Огњен Добрић и Филип Петрушев, нигде не играју тако добро као за репрезентацију, Пешић каже да је важно што у националном тиму имамо осам играча који су иста генерација, рођених 1994. или 1995. године.

"Богдановић је нешто старији, Петрушев је нешто млађи. Сви остали су, њих седам или осам, иста генерација. Играли су пуно заједно у свим селекцијама, познају се и генерацијски се веома добро разумемују. Знају шта су им приоритети у животу. Постали су врхунски професионалци, у смислу посвећености. Када су решили да играју за репрезентацију, у тих месец и по или два више ништа не постоји, само је фоксу на тренингу, на одмору, на терапијама, на спровођену задатака које тренери постављају. Онда је нама у стручном штабу много лакше. Најважнији део нашег заједништва је та генерацијска близина и заједнички интерес и приоритети", уверен је Пешић.

"Океан између Европе и Америке се сузио"

Селектор Србије сматра да је олимпијски турнир у Паризу био апсолутно најјачи у историји, не само због тога што је играла, како тврди, најбоља америчка репрезентација свих времена.

"Не упоређујем са репрезентацијом из 1992. Ја сам тада био са Немцима на Олимпијским играма и веома добро знам, као што сви знају, вредност те екипе, али никада не желим да упоређујем. Оно је било друго време, друга кошарка. То је било 1992. Која је ово година? Пола века је прошло. Кошарка је фантастично напредовала и у индивидуалном квалитету и у атлетици и у тактичком делу, али оно што је највише напредовало, то је кошарка ван Америке. Постала је глобалан спорт, као и фудбал, и данас нема града у било којој држави где кошарка, заједно са фудбалом, није најпопуларнији тимски спорт. Кошарка ван Америке се апсолутно приближила најбољој кошарци коју данас имамо, а то је још увек америчка, пре свега НБА кошарка", сигуран је Пешић.

Наглашава да није тачно да америчка репрезентација није мотивисан на великим такмичењима и да то причају само они који не знају суштину - да је кошарка ван Америке страховито напредовала и да се "океан" између Европе и Америке сузио.

"Повећао се апсолутно значај и квалитет европске кошарке. Када гледате утакмице Евролиге и када гледате утакмице НБА лиге, другачије се игра, другачија је кошарка, али укупно гледано, огроман је квалитет кошарке коју гледамо у Евролиги. Ништа то нас којима је кошарка живот не изненађује", истакао је Пешић.

"Не треба гледати НБА, него фудбал"

На констатацију да нису напредовали Фиба и суђење на репрезентативним такмичењима, што се најбоље видело у дуелу Србије и селекције САД, Пешић каже да Фиба улаже у едукацију судија, али да није добро што Фиба и Евролига, у интересу кошарке, не могу да пронађу начин сарадње.

"Видимо већ неколико година и на неколико такмичења шта се дешава. Ја не кажем да су судије које суде Евролигу боље од судија које суде Фиба такмичења, али очигледно је да имају далеко више искуства. Суде тешке и значајне утакмице, суде најбољим играчима Европе и сигурно је да сарадњу између канцеларија Евролиге и Фибе, када је у питању суђење, треба унапређивати", апеловао је Пешић.

Саветује да не треба гледати шта ради НБА, већ применити искуства и моделе фудбалских такмичења у Европи.

"Фудбал је највећи бизнис на свету што се тиче спорта, а тај бизнис креће из Европе. Са аспекта организације и свега осталог, па и суђења на крају, само треба да гледамо шта они раде, да са њима сарађујемо и њихова искуства на европском континенту мало пренесемо на кошарку. НБА је увек ту, али ми смо ипак, морамо да признамо, географски, традиционално, историјски, по менталитету, по начину како схватамо врхунски спорт, ипак у Европи и то се прилично разликује. Надам се да ће у будућности утакмице као што су полуфинале Олимпијских игара судити најбоље судије", констатовао је Пешић.

"Нисмо желели да пропустимо француско вино"

На питање које ће моменте из Лила и Париза најдуже памтити, Пешић каже да је најлепше оно што се дешавало пре и после утакмица.

"Срећан сам и поносан на играче, на стручни штаб, медицински тим и све људе који су помагали током турнира. Понављам се, али огромно је задовољство што идемо из Париза са победом. То даје велико задовољство и мотивацију. Оно што се дешавало пре и после утакмице, то је најлепши део дана. Понекад попијемо и неку чашу вина. У Француској се пије француско вино и то нисмо желели да пропустимо. До ситних сати, до два или три, гледали смо утакмице, па онда спуцамо флашу или две вина и лакше заспимо", испричао је Пешић.

О најтежим тренуцима на олимпијском турниру и четвртфиналној утакмици против Аустралије, када су "кенгури" имали и 24 поена предности, селектор Србије каже да се није уплашио.

"Никада се не плашим. Ја немам право да се плашим нити да се радујем, нажалост. Ја сам унутра сто одсто. Можда на почетку каријере то нисма разумео, али касније сам научио да сам ту због играча и да њима морам да помогнем. Имам право да се понекада на некога наљутим, али то је саставни део живота. Увек сам до краја унутра, фокусиран на моје задатке које себи постављам, на план игра јер знам да људи који су са мном очекују помоћ од мене", објаснио је Пешић.

"Нико никада не пита ко мотивише тренера"

Упитан да ли остаје селектор Србије и који су му планови за будућност, Пешић тајанствено одговара да ни сам не зна.

"Немам разлога да се правим важан, али стварно не знам. Понекад се, морам да признам, питам шта ће мени све ово, али онда дођу играчи, дође тај процес. Када се изгуби утакмица, новинари те питају, као нешто би хтео да кажеш важно, а онда је резиме те конференције, прочиташ у новинама, добар је тренер, али није довољно мотивисао екипу. Пошто не знају суштину или не улазе дубоко у разлоге пораза, кажу није довољно мотивисао екипу и зато се изгубило, али нико никада не пита ко мотивише тог тренера. Па и он живи од неке мотивације. Тренера мотивишу играчи, нико више. Сваки тренер после успешног тренинга одлази кући срећан и мотивисан за следећи напор. Ово је за мене било велико задовољство. Било је и препрека, било је проблема, али увек нађемо неко решење", рекао је Пешић.

О будућности српске кошарке и такмичењима која већ наредне године очекују репрезентацију, селектор Србије каже да није важан један човек, већ систем и стратегија. Напомиње да понекада није ни важно да ли је репрезентација освојила медаљу.

"Имамо великих проблема и то морамо да признамо. Циљеви су нам велики, велика је популарност кошарке у Србији. Велика је одговорност свих људи да почнемо да размишљамо на неки други начин. Не желим никога да прозивам, ја сам део тог процеса, ја сам део те стратегије и ја се осећам понекад пораженим јер на све што говорим када је у питању кошарка у Србији сви климају главом, а резултата нема. Нема ни покушаја, нема акције. Ми немамо нашу лигу, једина смо кошаркашка земља која нема своју лигу. Успех кошарке у једној земљи пре свега зависи од система такмичења, а наш систем је тотално превазиђен. Замајавамо свет и говоримо о систему такмичења на нивоу Европе, као он је упитан, а наш систем такмичења је превазиђен и морамо под хитно да га мењамо. То ће зависити не само од Кошаркашког савеза и људи из малих клубова, то ће пре свега зависити од Црвене звезде и Партизана као наших најбољих кошаркашких клубова", закључио је Пешић.