Овог лета нека нова Србија иде да се "бије за медаљу"!

Репрезентација је скуп играча који најбоље функционишу заједно. То је често понављана мантра селектора, међу којима је и наш Александар Ђорђевић. И то у пракси јесте тако. Не тражите 12 најбољих на папиру, са најјачим уговорима, већ оне који ће чинити тим, и који ће себе ставити у функцију тима.

Међутим, готово увек на саставе националних тимова утичу повреде. Тако је и овог лета. 

Немања Бјелица није ни био на списку (повреда стопала). Радуљицу мучи колено, Симоновића шака, Недовића раме, Калинића леђа, а Теодосића лист на нози.

Али, иако се не јављају први пут, сада су у већој мери присутна још два "ометајућа" фактора. Индивидуални рад и НБА лига. И оба су погодила наш тим.

Никола Јокић је после сјајних наступа на Олимпијским играма у Рију 2016, а потом још сјајније сезоне у најјачој лиги света, одлучио да ово лето посвети себи и том фамозном индивидуалном раду. Овакав став и овакву одлуку треба разумети. Донекле.

Неспорно је да Николу очекује можда и кључна сезона у каријери, у којој ће бити прва звезда Денвера, али у којој ће морати ту улогу да оправда и "заради" нови петогодишњи уговор, који ће, према неким најавама, бити тежак око 200 милиона долара.

Дакле, треба имати разумевања за то. Али... Први пут после дуго, дуго година, наредно лето биће слободно, без репрезентативних обaвеза, па је можда и тај индивидуални рад могао да сачека. Ипак, оно што је, чини се, љубитељима кошарке у Србији, међу којима је и аутор ових редова, највише засметало јесте то што се Никола сам није обратио нацији, и саопштио шта је заиста била његова идеја/план/разлог, већ су то уместо њега уз пуно спекулација радили менаџери, клуб, жута штампа...

Други додатни реметилачки фактор, који је малтене био главни кројач састава свих репрезентација за ЕП, била је НБА лига. Истина, не директно мешајући се у одлуке играча, али кроз и те како утицајну саветодавну фунцију свакако. Због тога не Евробаскету нећемо гледати велику НБА звезду Јаниса Адетокумба, потом Ибаку, Миротића, Гобера, Иљасову, а ни младе наде попут Зипсера и Зупца.

Србија ју је најбоље осетила на примеру Јокића, али делимично и Теодосића, којем је дат "добронамеран" савет да у Истанбул иде само 100 одсто спреман, што он, на нашу жалост, није, нити би вероватно био до краја самог турнира 17. септембра.

Уз Марковића, који се повукао из репрезентације, то нас је оставило без ОСАМ готово сигурних путника!

Ипак, нада и вера у састав који чине Мицић, Јовић, Лазић, Гудурић, Милосављевић, Богдановић, Лучић, Мачван, Кузмић, Марјановић, Штимац и Бирчевић није изгубљена. Никако! Не сме бити! Јер они у оно најбоље што тренутно имамо.

Неспорно је да ћемо изгледати битно другачије него на прошлом Евробаскету 2015. и Олимпијским играма 2016. године. Пре свега у нападу. Без Теове креације и луцидности биће тешко, али већа улога која је силом прилика припала Јовићу може да донесе плус, пре свега јер се одлично познаје са сва три центара (Марјановић, Штимац и Кузмић), са којим је веома добро и успешно сарађивао у Црвеној звезди протекле три сезоне. Различити су, али чини се и комплементарни. Дају Ђорђевићу разне опције и у нападу и у одбрани.

Мачван је именован у капитена, и то ће га извесно додатно мотивисати. После одличног турнира у Рију, и солидне године у очајном Арманију, сада ће имати прилику да још више иступи.

Без дилеме, главну реч у нападу водиће нови члан Сакрамента Богдан Богдановић, што ће сасвим извесно значити више минута на паркету, више лопте у рукама али и мало скривање у одбрани. Највећу помоћ у индивидуалном нападу пружаће му његов наследник у Фенеру, Марко Гудурић, чија спортска дрскост може донети превагу у одређеним ситуацијама.

Нову енерију треба очекивати од коначно здравог Владе Лучића, и дебитанта у репрезентацији Бранка Лазића, чија ће беспоштедна игра у одбрани дати нови идентитет овом тиму. Уз повратнике Мицића, Кузмића, Милосваљевића и препорођеног и, утисак је, никад фокусиранијег Бобана Марјановића, те редовне чланове у успешним кампањама Штимца и Бирчевића, овај тим биће све само не лак и једноставан противник било којој екипи на првенству.

Дакле, нова Салетова Србија изгледаће чврсто, ратнички и вероватно покушати да игра на мали број поена, где ће у први план испливати агресивност и добра одбрана. За шта ће то бити довољно (постоље или нешто испод), то ћемо још видети.

Једно је сигурно, а то је поручио и Ђорђевић у последњем обраћању новинарима пред пут: Идемо да се побијемо за медаљу!