Игра наших живота: Шефилд... Чекајте, стварно, Шефилд?

Једна од две премисе је тачна. Мора бити јер само две премисе и постоје. Бог је створио шљунак, прокељ, мезосаурусе, крчаг, упорност, нар, хлад, каду, тртичну кост, виски саур, Кјото, Три-Де штампач, варичеле... Бог је створио универзум и сав његов садржај како би постао Бог. Нисте Бог ако нисте Бог над нечим.

Или су, пак, људи створили Бога, невољни да се, као Камијев Мерсо, препусте нежној индиферентности света. Како казује еухемеризам, првобитни богови су били људи, можда неки од њих чак и хероји, који су деификовани у сврху објашњења или утехе. Терет постојања лакши је ако неко бди над нама, неко ко нам га је и уделио и ко зна шта ће са њим. Или, опет пак, како је рекао Наполеон, религија има прагматичну сврху спречавања сиромашних да поубијају богате (немате сада, имају ови други који вас тлаче, али само чекајте да видите шта вас све очекује када прођете портал између светова...).

Митови су, стога, или удице које се спуштају са небеса или жичаре које воде преко месечевог хоризонта. Ако је ово друго тачно, митови, иако делују непоуздани као снови пијанца, ипак не губе своју вредност. Ове приче чине историјску грађу, макар и трећег реда.

Алеје сфинги, кенотафа, светионика, библиотека и некропоља казују доста о животу првобитних Египћана. Палеоетноботаничари у фосилизованом измету читају шта су они јели, лингвисти нам преносе о чему су размишљали.

Али митови нам причају зашто су јели, размишљали, чега су се бојали и чему су се надали. А неке од тих прича су напросто невероватне.

У једној од причи о постању, бог Атум се појављује на брду у празнини Ну. Није било неба ни земље те се Атум дао у посао. Створио је, из сопственог бића, мастурбацијом (копулацијом са сопственом руком, казује се у тексту) богињу. Спавајући са њом створио је све остало. У другој верзији, Атум спава са својом сенком, стварајући Шу (ваздух) и Тефнут (влажност), који онда рађају свет и све што му припада. У трећој варијанти, бог Птах мастурбацијом без престанка одржава ред у космосу. И тако у недоглед...

Озирис, или Усир, први је син Гебе (Земље) и Нута (Неба). Њега је, много пре него што је Каин убио Авеља, усмртио брат Сет, али је овај, опет много пре Исуса, Исе или Јешуе, васкрсао. Венефер, или Предивни, како је често ословљаван, потом је заузео место судије преминулих, који су, према веровању Египћана који су својим боговима остали верни закључно са династијом грчких Птоломеја, уместо под земљу напросто одлазили на запад.

Међутим, ова култура није била опседнута смрћу. Била је опседнута животом и његовом афирмацијом, његовим каменим или балзамованим наставком све до краја вечности, тамо где их и чекају њихови сексуално либерални богови.

Египћани су веровали да је властито име (Рен) толико важно да је сачињавало једно од девет делова нечије душе (заједно са, између осталих, сопственим бићем са главом птице, познатим као Ба, који је могао да прелази пут између неба и земље). Право име сваког Египћанина чувано је као тајна и људи су били познати само по надимцима. Познавање нечијег имена омогућавало је магичне моћи над том особом.

Али, мимо ове предострожне стидљивости, Египат је био отворена култура. Да није, не би толико фасцинирао своје комшије и савременике. Његова слава је толика да су, миленијумима касније, пустолови, романтици и опортунисти, са пијуком и пљоском долазили у пустиње како би, међу оазама и караванима, комарцима и клетвама, чепркали за фрагментима златне величине Египта.

А како је онда могуће, и колико је само тужно, да су први дани фудбала у Шефилду, првој великој фудбалској култури у Британији, а тиме и у свету, непознати, подаци о њима контрадикторни као сведочења посвађаних кумова.

Шефилд и Нортон су одиграли меч 1793. године, са шест играча у тиму, који је, по свој прилици, окончан масовном тучом. Прва, сасвим поуздано одиграна утакмица у Шефилду, догодила се 1831. године. Читав овај крај, дакле Јоркшир, набубрео је од фудбалске активности током четрдесетих година 19. века, када су играли Билкерстон, Денби, Фулстоун, Хепворт, Турстонленд... Јоркширски тим Холмфирт играо је 1852. године у Шефилду против Ендербија, тима из Лестершира, за улог од 20 фунти.

Али када је настао Фудбалски клуб Шефилд? Онај чије се ницање подудара, заправо га најављује и проузрокује, са самим фудбалом. Е, то већ зависи од тога кога питате.

Једна тврдња, са стварном вредношћу хипотезе, истиче да се то догодило 1855. године. И свакако, у овом периоду спортисти из овог града су почели да се окупљају спорадично како би практиковали неколико спортова, међу којима је био и неформални фудбал.

Међутим, танконогост ових навода аутоматски предност даје онима који истичу да је клуб, најважнији у историји овог спорта, а тиме и спорта генерално, основан 24. октобра 1857. године у делу града знаном као Хајфилд. Пуно име овог одојчета било је Sheffield Foot Ball Club, што се, у време када се асосијејшн и рагби фудбал још увек нису раздвојили – чак нису ни постојали – мора сматрати индикативним, јер алудира на клуб посвећен игрању игре ногом. Седиште му је било у стакленој башти.

Први мечеви су били интерни, у којима су тимови били подељени на прву и другу половину алфабета, на ожењене и неожењене, по врстама позива и професија. У првој сезони играло се са неограниченим бројем играча и мечеви су трајали неограничено времена. Најчешће се играло до мрака.

„Снага бика" била је неопходна како би се играло у Шефилду, наводе нека рана сведочења. Посматрачи би гледали мечеве током којих је лопта мировала са стране, док је пола туцета играча ударало једно на друге на неколико метара удаљености. Идеја је била, говорило се, ако можеш да налетиш на ривала, био он близу лопте или не, то би и требало да урадиш.

Правила су, наравно, постојала, али су изливена у писану форму први пут 21. октобра 1858. године.

Првобитно, клуб је имао 57 чланова, од којих је велики део (њих 17) ишао у Шефилд Колиџијет школу, водећу образовну установу у окружењу. Првобитно се сматрало да су их професори, који су сами долазили са Итона или Хароуа, научили фудбалу. Али постоји доказ да је само Џи Сендфорд, од свих професора у школи, био ученик јавне школе (Шрузберија). Али не постоји доказ да је он, који је у Шефилду провео средину четрдесетих година, на било који начин био умешан или заинтересован у играње фудбала.

Много забуне је изазвао професор Алфред Ејнџер, који је предавао на Шефилд Колиџијету, а сам је некада тобоже био део Итона. Међутим, испоставило се да су хроничари и историчари, увек тако жељни да свет обоје чињеницама и да споје све тачке у једну линеарну ниску, помешали овог господина са Артуром Кембелом Ејнџером са Итона, који није имао везе са школом у Шефилду.

Штавише, Шефилд Колиџијет школа није давала формалну пажњу спортским активностима својих ученика све до 1847. године, када је за то задужен постао извесни господин Траун. Тешко је тврдити, стога, да је игра Фудбалског клуба Шефилд била условљена или под утицајем било чега што се збивало у Шефилд Колиџијет школи.

Даље, од првих чланова клуба, само је Томас Сејл био „стари дечак", а ишао је на Рагби. Као што ћемо ускоро видети, Шефилд је играо фудбал који је био антитеза рагби фудбалу, тако да ни са ове стране није могуће произвести везу са фудбалом јавних школа.

Фредерик Ворд је био председник Шефилда, Томас Остин Сорби потпредседник, али су оснивачи клуба били Натанијел Кресвик и Вилијам Прест. Први је био почасни секретар и благајник, други члан комитета. Не дозволите да вас на погрешан траг наведе дискрепанција титула и њиховог значаја.

Обојица су били добростојећа господа. Кресвикови су били стара шефилдска породица, која је у граду живела од 14. века и бавила се посребривањем. Натанијел, рођен 1831. године, био је ученик Шефилд Колиџијет школе, а постао је адвокат (солиситор, тачније, с обзиром да британско право разликује два типа бављења адвокатском праксом). Кресвик је био истакнути "пешак", термин који је коришћен за такмичаре у тркама у брзом ходању.

Вилијам Прест је рођен у Јорку, али је стигао у Шефилд када је његов отац Џон одлучио да се пресели и посвети послу са винима, који је и сам Вилијам водио у једном тренутку, после смрти свог брата Џона Бивора Преста. Он је, са своје стране, био посебно добар играч крикета.

Кресвик и Прест су, у доцнијим порцијама својих живота, били истакнути конзервативни политичари.

Прест је посебно био популаран у овим крајевима. Када је преминуо, његовој сахрани је присуствовало више хиљада људи. Заправо, толико је било ожалошћеног света да је у локалним новинама освануло протестно писмо због оштећења које је маса направила на осталим гробовима.

Њих двојица јесу писали разним јавним школама у нади да ће добити увид у њихова правила, али, утисак је, нису били превише задовољни оним на шта су наишли. Сам Кресвик се посебно насмејао када је видео правило које забрањује да истовремено држите играча и да га шутирате у цеваницу. Напослетку, нека од правила нису ни разумели, јер је језик којим су писана заправо био линго дечака, пиџин скарабуџене групе адолесцената који су само они схватали.

Ипак вреди истаћи да је старији брат Вилијама Преста, Едвард Прест, ишао на Апингем и Кембриџ. Управо се на универзитету сусрео са фудбалом који је имао све карактеристике будуће асосијејшн игре. Али фудбал у Шефилду је био посебан јер није имао офсајд правило. Такође, у првој верзији правила постојао је важан елемент кажњавања прекршаја слободним ударцем, што је било нечувено у било којој елитној институцији.

Постоје јасне индиције да је на фудбал Фудбалског клуба Шефилд утицало шире друштво, односно ужа околина. Локални фудбали Пенистона и Турлстона били су веома стриктне игре са шутирањем лопте. Познати фудбалер из овог периода, Џон Марш, познат као „Мало Чудо", долазио је управо из Турлстона. Џон Шо, веома утицајан члан Шефилда, рођен је у Пенистону 1830. године.

Фер хватање је у почетку важило само у случају да лопту шутне ривал. То је убрзо промењено и обухватало је све играче на терену, а фер хватање је омогућавало слободни ударац. Гурање рукама је било дозвољено, али не и саплитање и шутирање испод колена (хекинг). Аут се звао touch (додир), зато што је, када би лопта напустила игралиште, припадала ономе ко је први додирне (пре свега руком). Он би потом добијао право да је убаци назад, а морао је да баци лопту најмање пет јарди.

У првој верзији правила је стајало да је лопту која поскакује могуће зауставити руком, али да се котрљајућа лопта смела зауставити само ногом. То је брзо преиначено, па је дозвољено да се лопта дода или удари руком, али, осим у случају фер хватања, није смела у рукама и да се држи.

Гол није могао да се постигне ударцем после фер хватања, што је правило за које не постоји преседан или ранији прототип.

Сваки члан је био дужан да донесе црвену и тамно плаву фланелну капу, у сврху разликовања тимова током игре.

Фудбал, иако очито већ веома развијен, био је, заправо, још увек минорна активност у овом периоду. У марту 1858. године 5.000 људи се окупило да посматра нур енд спел такмичење (у питању је игра која је, есенцијално, јоркширска верзија игре клиса и машке – за даље појашњање упутити се ка најближој баки или деки, посебно ако се налазе у Шумадији). Прво помињање Фудбалског клуба Шефилд у локалној или било којој штампи збило се због атлетског такмичења које је овај организовао. Шутирање фудбалске лопте удаљ, бацање крикет лопте удаљ, рвање, бацање чекића, бацање камена, трка "зечјих скокова", биле су неке од дисциплина.

Атлетска такмичења дуго времена су остала најпопуларнији део програма фудбалских клубова, генеришући публику која је, са своје стране, генерисала долив новца. Делом су дисциплине имале фарсичан карактер (трке у колицима или на магарцима, трке са кофама воде на глави, трке уназад, трке у врећама, али и такмичење за најупадљивију кошуљу).

Наравно, организована су и веома озбиљна такмичења. Убрзо је новац од улазница, које су плаћале све веће масе, постао главни, чак и једини извор прихода клубова.

Шефилд је био друштвено елитна институција, окупљалиште хирурга, архитеката и трговаца. Процес иницијације нових чланова је био компликован и захтевао је темељиту проверу сваког апликанта. Због тога је, деценијама, надимак Шефилда био „Џентлмени".

Поступно, али скоро ритмично, као капљање неисправне славине, Шефилд се развијао. Одигран је и први меч, а противник је био локални војни тим, 58th Regiment. Шефилд је лагано славио, а уз то су његови играчи успели да поломе ребра двојици војника.

Међутим, у Кресвиковом личном дневнику, са 12. мајом 1859. године као датумом уноса, спомињу се две утакмице са локалним гарнизоном, одигране у истом дану. Војници су победили у првој, док је у другој било нерешено.

Свакако, отварање Бремал Лејна 1855. године, који је постао отворен за све спортове осим за пуцање на голубове и трке хртова, раскрчило је предео који је омогућавао даљи напредак Шефилда, иако клуб није пречесто играо тамо.

Почело се са модулацијама правила, па је тако, отприлике у овом периоду, уведен руж као метод постизања поена, позајмљен са Итона, вероватно посредством војне екипе са којом су играли. А онда, на Боксинг деј 1860. године, Шефилд је одиграо оно што се сматра првом правом, са свим предусловним ставкама штиклираном, међуклупском утакмицом. Халам енд Стамперлоу је поражен са 2:0. Први су носили скарлетно-беле дресове, други су играли у плавој опреми. Играло се по снегу али је, како наводи извештај у „Шефилд Дејли телеграфу", „велики број гледалаца био веома слободан у изражавању похвала и подједнако нештедљив у сарказму".

Халам је основан 1860. године (мечеве је играо на Сендигејт стадиону, који многи сматрају првим фудбалским објектом на свету), до 1861. године Шефилд је имао осам тимова, а 11 их је било наредне године. Као саће препуно меда које се прелива под запремином свог товара, тако је изгледао регион и његов фудбал у раним шездесетим. Карактеристична је била и појава у којој су многи играчи наступали за по неколико клубова истовремено.

Шефилд је био толико јак – или толико бољи од осталих, јер снага је увек и једино релативна категорија – да је редовно дозвољавао својим ривалима да играју са више играча у пољу. Ова пракса, честа у овом крају, у којој слабији тим добија ову снисходљиву компензацију, називала се "giving of odds".

Противници су некад злоупотребљавали ово, па је тако, у мечу који је Шефилд играо у војничким баракама, противник изашао на терен са 36 играча, иако је договорено да их буде 20. Тек након захтева Кресвика да чланови противника одмарширају пред њим, њихов прави број је установљен.

Халам, који су покренули Томас Викерс и Џон Шо, наравно бивши чланови Шефилда, први је клуб који је драстичније напредовао. Зашто и не би, када се наслањао, као лоза око стуба, на Халам крикет клуб, основан 1805. године, који је до 1859. године имао три стотине чланова. Убрзо је играо са Шефилдом на равној нози, која се испоставила и као боља нога, јер су победили. Новији клубови са квалитетним саставима и пропратним резултатима били су Питсмур (посебно успешан и моћан – у сезони 1862/1863 играли су против Шефилда три пута и толико пута их победили), Норфок и Мекензи.

Тимови су тренирали, а неки, као Брумхол, су имали и веома стриктан режим тренинга који је садржавао и подразумевао рад јасно одређеним данима у седмици. Клуб који није тренирао, Велингтон, трпео је због тога и стигму најгоре екипе у окружењу. Једном приликом је губио са 4:0 унутар 20 минута меча са Норфоком, након чега су се собом индигнирани играчи само повукли са терена.

Међутим, утицај Шефилда, неосетан и присутан као облак, био је и даље огроман. До 1862. године локални клубови су вероватно користили сопствена правила, али је онда Фудбалски клуб Шефилд, након серије састанака, издао нова, много софистициранија правила. Објавио је да ће The Sheffield Rules бити једина правила по којима ће играти. Остали клубови, због моћи Шефилда и социјалне позиционираности њиховог чланства, морали су да прихвате комформизам. Тако је у региону створена униформност фудбала каква није постојала нигде у Британији.

Рафинирана правила су последица и бољег разумевања правила јавних школа, од којих су чланови Шефилда, ослобођени бандоглаве лојалности институцијама за које нису били везани, узимали правила по прагматичном принципу, адаптирајући и апсорбујући оно што им се допадало.

Руж је формализован као средство постизања поена, а до њега се долазило тако што би тим који напада дотакао лопту која је прошла између стативе и руж заставице. Гол, широк 12 стопа (мало више од три и по метра) и висок девет стопа, имао је већу вредност од било ког броја ружева, који су имали само диференцијалну функцију (већи број ружева у случају нерешеног исхода доносио је победу). Руж заставице су такође биле удаљене 12 стопа од статива.

Годину дана касније, Шефилд је коначно почео да користи офсајд правило. Било који играч који се налазио између противничког гола и голмана био је у офсајду. Голман није био, иначе, перманентно одређен, већ је то увек био последњи играч у одбрани у датом тренутку. Дакле, један фудбалер је увек морао да буде између нападача и гола да би овај могао да учествује у игри.

Трајање мечева и даље није стандардизовано (углавном се играло између сат времена и три сата), а исто је важило и за број фудбалера.

Фудбал је, тако, у раним шездесетим годинама века који је претходио протеклом, добио своје седиште и своје средиште. Али (један племенит, подједнако мудар и наиван фиктивни лик из непостојећег света, господар замка јужно од зида од леда и северно од свега другог, умео је да каже да је све што се каже пре речи „али" потпуно ср..е) то није било довољно (фиктивни лик је био у праву). Мало ко је, у овом тренутку, гледао шта се дешава у Шефилду. Сви унаоколо, махом, наставили су јогунасто по своме. Шефилд није успео да искамчи довољно пажње солипсизмом вођених фудбалера у осталим крајевима Британије.

Сада је ваљало ујединити разједињене махале у једно велико фудбалско братство, у један режим и један поредак. Шта мислите, колико глатко је то ишло?