Игра наших живота: Ноћ тихог пуча и велике поделе (2)

ПРВИ ДЕО

Трећи састанак Фудбалске асоцијације одржан је 17. новембра без нових имена, али су уочи састанка прочитана писма Тринга, који је желео да учлани своју школу Апингем – испоставиће се без знања свог брата и директора Едварда Тринга, што је довело до свађе између њих двојице – представника Линколна, извесног господина Грејема, који је послао правила свог клуба, као и потпуковника Клифорда, намереног да у Олдершоту оснује клуб који ће играти фудбал по правилима које Асоцијација сачини.

Лица су се мрштила, сашивених обрва и стегнутих зуба. Речи су праскале као кокице, предлози су прихватани и одбијани, гласови су се подизали и спуштали, сударали једни о друге као таласи који се са свих страна ломе о једну једину стену. Чак су и предаси, тишине током којих су се мешине пуниле новом енергијом, имале неку узвичну ноту. Читав простор је брујао чак и онда када није. Нервоза и надраженост су били свуда, очигледни, иако их нико није декламовао речима. Као што, како је једном писао Дејвид Херберт Лоренс, нико не прича како дише, иако ваздух непрестано улази и излази из његових плућа.

Лако, дакле, није било, али прелиминарна правила јесу договорена, 23 укупно.

Терен није смео да буде дужи од 200 јарди и смео је да буде дупло мање широк. Гол су чиниле две стативе, без пречке, удаљене осам јарди. Екипе би мењале страну после сваког постигнутог гола. Играч је био „ван игре", дакле у офсајду, чим би се нашао испред лопте и „морао је да се врати иза ње чим пре".

А онда постаје занимљиво... Правило 11 је казивало да, када лопта пређе гол-аут линију, креће јурњава. Ако лопту први дохвати играч тима коме припада гол, обезбедио је посед за свој тим. Међутим, ако лопту дохвати фудбалер нападачког тима, донео је својој екипи слободни ударац са 15 јарди удаљености, који се изводио са супротне стране у односу на ону на којој је лопта напустила игралиште. Шут је могао да буде са земље, али је лопта такође могла да буде избачена и из руке, већ према вољи шутера.

Када смо код руку, правило 12 је дозвољавало да се трчи са лоптом у рукама ако се она ухвати пре него што падне, односно ако се ухвати након једног одскока (on the first bound). Када би играч трчао са лоптом у рукама ка голу противника, овај је имао право да га шутне у ногу испод колена (да, чувени хекинг је био дозвољен).

Фер хватање је обезбеђивао играч који ухвати лопту и „одмах направи знак петом у тлу". Имао је, потом, могућност да се повуче колико жели да изведе слободни ударац, док противник није смео да пређе преко ознаке коју је овај начинио.

Напослетку, лопта се могла бацити руком, а дозвољен је био и такозвани „нок он" (knock on), односно ударање лопте шаком.

Договорено је да правила и званично буду верификована на наредном састанку, заказаном за пола седам, 24. новембра.

На толико чеканом четвртом састанку појавили су се и представници Вимблдона, а писао је Стјуард, представник Шрузбери школе, као и Ејџ Си Мур из Ројал Енџенирса, екипе која ће имати непорецив и ни са чим упоредив значај за развој начина на који се фудбал игра.

Правила са претходног састанка су, са 23, сажета на 14, лапидарности ради. Све је било спремно, казаљке судбине (за оне који верују у казаљке и у судбине) су се поклопиле, нови фудбал је био спреман.

Али била је то црвена харинга, лепа девојка која одвлачи пажњу и пуни око док мађионичар спрема свој трик. Нови фудбал је био приправан, да, али су његове регулативе написане на Кембриџу, у октобру. Ова правила, по којима је први пут играно 20. новембра, обелодањена су у листу „Филд" дан касније. Кодекс је коришћен за мечеве међу различитим колеџима на Кембриџу, као што је меч између Крајстс колеџа и Тринити колеџа.

Правила су написали Роберт Бурн (Шрузбери, који је био и председавајући), Роберт Харви Блејк-Хамфри и Вилијам Томас Тренч (Итон), Џон Темплар Прајор и Хенри Луис Вилијамс (Хароу), Вилијам Роберт Колијер и Вилијам Тревелјан Мартин (Рагби), Вилијам Пари Кроли (Марлборо), Вилијам Шо Рајт (Вестминстер).

Два правила су била посебно важна, тринаесто и четрнаесто. Ово прво је дозвољавало да се лопта заустави било којим делом тела, али је било забрањено да се она удари раменом, руком или шаком. Прохибиција хватања или трчања са лоптом у руци се подразумевала.

Такође, shinning, што је један од израза за хекинг, односно шутирање у цеваницу, био је забрањен.

Али зашто је фудбал на Кембриџу био баш овакав? Одговор на ови питање је истовремено једноставан и комплексан.

Писац Реј Бредбери је у свом „Звуку грома" писао о Екелсу, кукавичком ловцу који у блиској будућности, у којој је путовање кроз време реалност колико и данас чешаљ или венецијанер, одлази у прошлост да убије Тираносаурус рекса. Међутим, овај је, суочен са звери, побегао са прописане путање и, у процесима своје панике, нагазио је и усмртио лептира. Када се вратио у своје време, схватио је да је његов, наизглед баналан и ефемеран чин, покренуо суптилни низ каузалитета који је допринео да на изборима, уместо умереног кандидата, победи фашиста нимало суптилно назван Дојчер (пре него што је одлазио у прошлост резултат избора је био обрнут). Ово је зачетак феномена који се у спекулативној науци и популарној култури назива „ефекат лептира".

Исто то има и фудбал.

Итоњани су поседовали највећи утицај на Кембриџу. Итон је основао Хенри Шести, а одмах затим је основао и Кингс колеџ на Кембриџу, који је служио као наредни животни чекпоинт дечака са Итона. Ова јавна школа се, иначе, налази поред Виндзора, регалне резиденције коју је подигао још Вилијам Освајач у 11. веку.

Везе, јаке, пупчане, између Итона и Кембриџа настављене су на Тринити колеџу, на који су масовно одлазили ученици ове једнакије од осталих јавних школа. Управо су студенти са Тринитија чинили већину сачинитеља свих компромисних фудбалских правила на Кембриџу. Од 26 делегата присутних приликом састављења пет сетова правила на универзитету, 17 њих је било повезано са Тринитијем. Њихов број, подржан њиховим плавим пореклом као тахтиреваном, учинио их је најутицајнијим фудбалерима. Они су играли игру у којој се лопта готово искључиво шутирала и такву игру су пропагирали, напослетку и створили на Кембриџу.

Одлука једног краља у 15. веку обликовала је фудбал какав се игра у 21. веку.

Током четвтог састанка Фудбалске асоцијације Морли је замолио окупљене да се пажња усмери ка правилима Кембриџа. Чарлс Алкок и Џејмс Тарнер, представници Фореста и Кристал Паласа, предложили су да се оснује комитет који ће преговарати са универзитетом и разговарати о фудбалским правилима. Онда су Морли и Т. Грегори (такође из Барнса) предложили амандман којим Асоцијација проглашава да Кембриџ правила „обухватају истинске принципе игре са највећом једноставношћу".

Борба је почела, пре него што је то друга страна уопште и приметила. Рагби фудбалери су ипак схватили на крају да је њихова визија спорта угрожена и опкољена. Френсис Мол Кембел из Блекхита је успео да предложи амандман који је захтевао да, током разговора са Кембриџом, „комитет инсистира на хекингу док противник трчи са лоптом". Амандман је усвојен са десет гласова наспрам девет оних који су били против.

Али ово није био крај. Заправо, није био крај дебате. Али свакако је био зачетак краја јединственог фудбала, једног, иако деморалишуће конфузног, ипак монолитног ентитета.

Наредни, пети састанак Фудбалске асоцијације, био је заказан за 1. децембар. Биће то моменат пуча, шамара без рукавице, измицања столице. Биће то моменат финалног пуцања нечега што је вековима стајало заједно.