Игра наших живота: Један фудбал да влада свима (1)

Све се деси брзо. Толико брзо да помислите да се уопште и није десило, да се ништа није десило, променило, да је увек било тако. Али гаргојл... Његови образи су мањи, увојци његових усана наглашенији. Он се цери сада, као једини власник највеће тајне на свету. Витражне очи катедрале, сада када нема Сунчеве наметљивости, широм су отворене, разрогачене и, некако, шареније него малопре. Ваздух, који је до скора био скоро горак од претеранoг коришћења, сада је свеж, као да извире из падине неке блиске планине.

Полако вам постаје јасно. Ноћ стварно промени Праг. Метаморфоза, потпуна скоро као она Кафкина, обухвата град који је, за оне који се у њему нађу у том тренутку, и читав свет. Измени га као што миловање може да омекша и узјапури најтврђе и најмргодније лице.

Сви причају да је Праг град торњева, замкова, златних кровова, интерактивних статуа и мостова који као да постоје како би правили друштво вечној Влтави, да јој буду саговорници и сапутници, уместо да службују људској вољи и њеним потребама. И јесте.

Али он је вековима био град астралног и магичног, град алхемичара, ђавољих библија и речима рабина оживљених голема. Као сан који је, у првом трептају крмељивог ока, остао са погрешне стране капка, овај град је био блистави изузетак, урезан у сивило феудалне Европе које га је окруживало, прогутало али никада сварило.

Тешко је то спазити преко дана, када Праг спава као ноћна животиња док по његовој кори трупкају дошљаци из сваког дела екумене. Али као што маска показује право лице човека, тако и тама показује Праг онакав какав једино и јесте.

Томас Ман каже да простор има особине које се обично приписују времену. Док га гледамо како се ваља иза нас док се крећемо, ми се мењамо. Свако од нас има по једну личност за сваки град у којем се налази. Замислите онда како је моћна та лична трансформација у месту какво је Праг.

Пак, ако се дрзнете и кренете ка истоку, видећете дистрикте Прага дограђиване у време када је Чешка била велика фабрика Совјетског Савеза. Квадратасте и пепељасте зграде нижу се улицама са благим нагибом. Тек понека саксија на тек понеком симсу уместо орнамента, као блистави зуб у иначе лоше очуваној усној дупљи. Ноћ је, слух и вид се повлаче у своје меснате кукуљице и једино чуло које вам преостаје јесте чуло мириса. Свака ноћ мирише, а ноћи у овом делу Прага углавном миришу као лош дан у кухињи. Овде нема магије, овде нема чудеса. Било би чак и помало језиво, есхатолошки туробно, да није превише прозаично, превише познато.

Онда се светла пале. Бљеште рефлектори на скромном стадиону Доличек, на коме своје мечеве игра Бохемијанс, симпатични – и ништа преко тога – прашки клуб са кенгуром на свом грбу. Одједном, схватате, све се понавља, само у обрнутом смеру. Трансформација светлом. Ви сте изненађени, али нико око вас није. Старији господин линијастог, скоро арабескног чела, показује вам, осмехујући се благо, као што се старији људи обично осмехују лудостима и незнању деце, према стадиону. „Фудбал, фудбал", викао би када би могао. Он је срећан, напрасно а самим тим и потпуно, а и ви са њим.

Фудбал има ову преображујућу моћ и свако ко је икада прилазио стадиону уочи утакмице осетио ју је. Узбуђење вас хвата под руку и води вас кроз ноћ као шерпас. Карлов мост и Ленонов зид су величанствени, али и неми. Фудбалски стадион је жива сусптанца, његова арома увек је у ковитлацу, увек спремна да пружи узбудљиво, тужно, бучно, узвишено, блесаво...

Али и увек идентично.

Ово проистиче из тога што свако ко долази на стадион очекује да види исто, радује се истом. Фудбал је најраспрострањенији културни феномен на планети, и то у њеној историји. Свугде је исти и униформан, баш као што је и тама која мења Праг свугде иста и униформна. Офсајд је офсајд, гол је гол и у Бразилу и у Ираку, на Кипру и на Јави, на јави и у сну.

Међутим, тај најважнији фрагмент сопствености фудбала није дошао спонтано и био је неопходан велики труд немалог броја људи да се он постигне. Уједињене фудбала био је мукотрпан – од Кафке нема бежања – процес.

Период покушавања да се конституише једнообразан модел играња фудбала подудара се са политичким и друштвеним тенденцијама у читавом западном свету, који своје исходиште има још у 18. веку. Модерни спорт и модерне нације настале су практично на исти начин.

Цивилизација какву данас познајемо заснива се на удруживању и креирању заједница индивидуалаца сличних система вредности и интересовања, уместо да се друштвена повезаност веже искључиво за традиционалне социјалне лепкове – породицу, религију, локализам. Желимо исто, верујемо у исто, хајде да то исто радимо скупа.

У периоду од 1860. до 1863. године у Енглеској су постојале три категорије тимова, које су играле фудбал на, а ово је веома груба категоризација јер искључује небројане нијансе и фине прелазе мраморасте фудбалске структуре, три основна начина.

Постојали су тимови при школама, што је био и најчешћи модел, постојали су фудбалски клубови и постојали су војни тимови. За разлику од прве половине века, екипа базираних на професионалној или географској припадности практично више није било.

Вимблдон школа, Кенсингтон Гремер и Форест школа у Лондону, Квинсвуд колеџ у Хемпширу и Мистер Роџерс школа у Линколширу су имали тимове који су били директни представници својих институција. Ту су били и тимови састављени од бивших ученика школа, какав је био Ворлабај Хаус, скоро потпуно сачињен од алумнија школе Батис.

Онда се догодио занимљив еволутивни корак. Хомогени тимови само једне институције полако су постајали инклузивни до мере да су примани и бивши ученици разних других школа. Тако су неформални „pick up" тимови сачињени од Старих Итоњана, Клизбијевих 11 и Томпсонових 11 (Cleasby's XI и Thompson's XI), присутни у Лондону почетком шездесетих, постали, кроз напоре господе Клизбија, Малкена и Беренса, формално структуриран тим Крусејдерс, чији су чланови били и ученици осталих јавних школа. Овај прелаз ка разноврсним екипама разнородног чланства представља и коначни и драстични прелазак школских тимова у клубове.

Најутицајнији клуб, недвосмислено, био је Дингли Дел, сачињен, опет, од ученика многих јавних школа. Важни клубови су били и Кристал Палас (неповезан са данашњим клубом), као и Барнс.

Нотингем је имао јаку фудбалску сцену. Покретачи Фудбалског клуба Нотингем 1862. године били су В. Аркрајт и Чез Дикин. Нотингемска правила или никада нису записана или ниједна копија није сачувана, али је извесно да је коришћен руж, што имплицира или утицај Итона или утицај оближњег Шефилда. Свакако је игран асосијејшн стил фудбала.

Војни колеџ у Ричмонду је био место где је фудбал био посебно популаран, а њега су похађали углавном бивши ученици Рагби школе, што даје назнаку и какав су фудбал играли. На дан Светог Патрика на Краљевском војном колеџу у Сендхерсту енглески тим је играо против комбинованог ирско-шкотског састава.

Тимови су играли чиста правила, базирана и можда благо модификована правила елитних образовних институција (Хароу правила, Итон правила, Кембриџ правила...). Други варијетет су била мешана правила, која су могла бити привремена и креирана само за поједину утакмицу, или су била дугорочног карактера. На овај начин су играли Дингли Дел и Крусејдерс.

Напослетку, постојала су правила која су била пресек и унија екстрема онога што ће ускоро постати асосијејшн и рагби фудбал. Њу Свиндон, Лаут (у коме је лопту било могуће ухватити и бацити било где, осим у сам гол) и Линколн су играли на овај начин. У питању су били провинцијски клубови, са малим избором противника и без превеликих веза са јавним школама. Због тога су до миле воље и без гриже савести могли да цепкају и присвајају разне фрагменте правила и да их слажу по сопственој вољи.

Али ови бесконачни аватари фудбала нису могли да опстану заувек. Дискусије и форуми о обједињавању правила имала су два покретача, постављена симетрично на половима друштвене хијерархије.

Крајем педесетих година основан је Добровољачки покрет (Volunteer Movement), који је био окупиран оснивањем милиција ради одбране земље од француске инвазије, о којој се тада непрестано говорило. Страх је убрзо рашчлањен, али не и покрет, пошто је посматран као прилика да се неконтролисана разбибрига нижих слојева дисциплинује и уреди. Многи су сматрали и да може допринети социјалној хармонији, „пријатном мешању класа", како су говорили учењаци ненаучени да прикрију охолост чак и у својим најчистијим намерама. Фудбал би био идеалан за тако нешто, то је било јасно, али недостатак јединственог кодекса играња онемогућавао је ово.

Тежило се и ка уједињену правила јавних школа, али оне, оптерећене својим статусом, нису желеле да се прилагођавају другима. Штавише, многи су сматрали да је што мање фудбалског контакта међу школама заправо добро, јер би у супротном њихове несугласице и ривалства постали израженији и оштрији.

Неки агитатори су предлагали да Дингли Дел, који је већ спојио правила јавних школа за сопствене потребе, иста и одштампа и тако на неки начин премости сујетни јендек и коначно „кикстартује" процес фудбалског усаглашавања. Њихова правила су генерално поштована у широј заједници, иако им се, како се наводи у неким тадашњим сведочанствима, спочитава „дозвољавање превише шуњања" (преблаго офсајд правило). Дингли Дел, ипак и наравно, никада није одштампао и јавности прокламовао своја правила.

Предлози нису престајали... Стварање кода који би био коришћен само у мечевима међу јавним школама, а који не би заменио правила нити једне од школа, деловало је као разумна и изводљива идеја. Импулс за ово постао је посебно јак након потпуног краха компромисних правила која су коришћена у мечевима између Вестминстера и Итона 1861. и 1862. године.

Управо је 1861. године писано са Вестминстер школе у сврху ургирања капитена школских тимова да пристану на састанак на којем би била успостављена општа правила фудбала. Черчил, Ајзенхауер и Стаљин су се састали и договорили на Јалти, патуљци, виловњаци, хобити, људи и чаробњаци су се састали у Елрондовом дому у Ривендалу и договорили шта ће са прстеном моћи. Али састанак о јединственим фудбалским правилима – капа мрке боје...

Фред Лиливајт је одштампао у свом „Водичу за играче крикета" фудбалска правила Итона, Хароуа и Рагбија, тиме их ставивши на изволите широј публици. Проблем је опет био тај што су она писана за интерну употребу, као и да су записана коришћењем израза и фразеологизама разумљививих само ученицима.

Уредних листа „Филд" је 1861. године почео да штампа правила разних јавних школа, како би олакшао њихово разумевање. Ипак, и сам је прихватио да су нека правила напросто превише опскурна. Како је сам признао, и након пола сата чкиљења и буљења у правила Итона, она су "остала потпуна мистерија за њега".

Рагби школа је начинила велики корак ка популаризацији и омасовљењу свог фудбала када су издали правила 1862. године, која су била писана за ширу публику и коначно разумљива и за оне који нису ученици ове јавне школе. То је свакако помогло оснивању бројних клубова (Ричмонд и Сејл су само неки од њих) у овом периоду који су практиковали управо рагби тип фудбала.

Ипак, један хабитат је посебно био погодан за оваплоћење те, чинило се можда, готово апстрактне идеје о уједињеном фудбалу. Деца из породица високо постављених у друштвеној стратификацији одлазили су на универзитете Кембриџ и Оксфорд. Тамо, у џамболаји некадашњих ученика разних школа и тиме зелота разних фудбала, сарадња је била неопходна.