Игра наших живота: Шта знају деца шта је фудбал? (2)

Уз већ поменуте, још пет јавних школа су биле од гласа већег него друге. Фудбал у њима игран је прилежно и изоловано. У складу са законима те изолованости, истог оног који фауну Мадагаскара или Тасманије чини тако другачијом од остатка света, и ови фудбали су били веома посебни.

Од свих школа у свим градовима у читавој Британији најтежи за играње био је фудбал на Винчестер колеџу. Школу је основао бискуп Вилијам од Викама, који је био благонаклон према дечјем изражавању кроз игру. Отуд можда и прво јасно помињање фудбала у јавним школама иде баш одавде, у поеми коју је на латинском написао Роберт Метју, који је на Винчестеру био између 1643. и 1647. године. Фудбал је, заједно са још неким играма, означио "законитим и невиним".

Некада су фудбал на Винчестеру просто звали "наша игра", да би касније, а и данас, био називан Винкис, што делује, када се мало зађе у есенцију саме игре, као веома неприкладан хипокористик, име прикладније за врсту бомбона или породичног мачора него спорт толико често суров и опор.

До 1790. године играно је на брду Сент Кетринс, да би касније школа одредила посебно место за дечачке игре и играрије које се звало Мидс (Meads, архаични израз за Ливаду).

Терен је био јако узак (24 метара), а дугачак нешто више од 70 метара. Као и у свим фудбалима у јавним школама, осим на Итону, чији фудбал је, узгред, наводно моделиран управо по овом на Винчестеру, играње руком је било дозвољено.

Лопта се могла ухватити директно са ноге, како се тада говорило, односно пре него што падне на тло. Фер хватање (fair catch) је био веома важан елемент древног фудбала.

Играч је онда могао да направи три корака са њом и да је шутне. Међутим, уколико би ривал покушао да му отме лопту или да га на било који начин опструира, фудбалер је са лоптом могао да настави да трчи. Тек када би његови гонитељи стали, то је морао да уради и он сам.

На ободима игралишта су стајали фегови (млађи ђаци), који су били kickers in. Њихова функција састојала се у томе да враћају лопту у терен. На крајевима терена, макар у једном периоду и у неким играма, стајао је фег раширених ногу. Звали су га гол зато што је то и био. Убрзо је уведен конопац који је опасавао игралиште, а све како би спречио улазак тих доносилаца лопте на терен.

Касније су, видевши грубост у дрхтању промрзлих дечака (крикет је био летњи спорт, фудбал је био зимски спорт), kickers in замењени платном, због чега се терен почео називати управо тако, Canvas.

Конопац је остао, како се играчи сада са друге стране не би залетали у њега, а напослетку је апсорбован као интегрални део тактике.

Првобитно се играло са 25 играча на обе стране, али се данас углавном игра са 15 играча – осам нападача (forwards), а ту су још и hotwatches, а иза свих њих су kicks. Хот је ништа друго до локални израз за скрам, слично као були на Итону.

Пас унапред, стриктно забрањен, зове се тег. Такође је забрањено лопту, која је била изразито тешка, шутнути изнад просечне висине рамена, што је било око пет стопа.

Игра се састојала у шутирању лопте ка противничком делу терена, а онда покушају да се сопственим телом изблокира његов ударац. Ова вештина, нека врста посвећења на олтару храбрости, називала се raising a plant. Болела је. Јако. Отуд је и постојала титула на Винчестеру. Pruff је херој фудбала, зато што је он „proof against pain" (отпоран на бол).

Голови су углавном биле линије изрезбарене у земљи, широке колико и сам терен. Називани су "црви". Једна од популарнијих подела међу тимовима била је она између светлокосих и тамнокосих играча.

Иначе, Винчестер је имао и неформалнији, опуштенији фудбал, називан "дуга игра" (long game). Играло се без хота и са мање играча.

До 1821. године једино игралиште које је постојало у Чартерхаусу звало се „Грин". Био је то неравни патрљак јаловштине на којој је једва било могуће стајати усправно. Нико није ни покушавао да игра фудбал или ма шта друго.

Због овога су једина два спорта у овој школи биле трке са колутовима (hoop racing) и фудбал у клаустару, игра чијој јединствености у равни стоји једино њена необичност. Излишно је наглашавати (али опет ћемо то урадити) да је фудбал у клаустарима искључиво игран у Чартерхаусу.

Томас Сатон је био веома богат човек захваљујући угљу пронађеном на његовом имању. У години смрти (1611.) завештао је оснивање болнице и школе. Пре него што ју је директор Вилијам Хејг Браун 1872. године преселио у Годалминг у Сарију, Чартерхаус школа се налазила у старом Картезијанском манастиру. Клаустари су били дуге аркаде од цигала и кремена, једва десет стопа широке и 70 јарди дугачке, са зидним подупирачима са једне стране (који су посебно корисни били у стратешком смислу) и поплочане каменим блоковима. На оба краја су била врата која су сачињавала голове.

Када би било играно са лимитирнаим бројем играча, шест или девет по екипи, био је то један уљудан фудбал. Међутим, када је играна „велика утакмица", са бројем учесника који се нико и није трудио да утврди, који би испунули аркаду од једног до другог краја, од дна до врха, читав мешпајз се претварао у велики сквош („сквош" је израз у Чартерхаусу за скрам) у којем је мало ко видео лопту, у којој је мало ко знао и где се она налази. Фегови су бранили голове и голе животе.

Цеванице би биле шутиране, њихова боја се мењала у зависности од количине згрушане крви под кожом нејаких, одећа поцепана на фронцле, јауци и смех су одјекивали као у дугуљастој шпиљи без сталагмита и сталактита.

Била је то чудна игра. Свакако и страшна. Али била је и забавна. Да није, не би ни била, односно не би је ни било.

„Грин" је реновиран 1821. године, проширен је и унапређен. Сада су постојала два пристојна терена, „Upper Green" и „Under Green". Од тог тренутка развио се фудбал на отвореном, познат под именом ранабаут (runabout), односно „трчкарање", у коме су доминантно коришћене ноге (ипак, индиције постоје да је, макар у почетку, коришћено „фер кеч" правило, односно правило фер хватања лопте).

Међутим, у правилима из 1863. године, дакле годину дана пошто су написана прва правила на Чартерхаусу, играње руком ограничено је само на заустављање лопте. Ово је и прва школа после Итона у којој, са сигурношћу, знамо да је укинут стриктни офсајд (у коме је сваки играч испред лопте ван игре и неупотребљив). Гол се постизао када лопте прође између заставица и испод узице.

Чартерхаус је имао веома ингениозне награде када су у питању школски шампиони у фудбалу. Једне године награда за ученике најуспешније куће био је такозвани „тиг", посебна чаша за испијање пива са три дршке и стакленим дном, који је омогућавао оном који испија течност да не губи остатак просторије из вида. 

Хароу школа основана је 1572. године. Оснивач Џон Лион, фармер од богате врсте, подржавао је спорт, али нико то није чинио систематичније и са више инвестираних срчаних аорти од Чарлса Вона, бившег ученика Томаса Арнолда, који је био директор од 1845. до 1859. године.

Он сам је подстакао ученике да оснују Фалатлетик клуб (Philathletic Club) 1853. године у сврху организовања спорта, наравно фудбала пре свега. Правила су писана 1858. године, а као штампачи су наведени извесни Кросли и Кларк.

Тимови су били сачињени од 11 играча – два бека, пет централних нападача и по два лева и десна крила.

Због лоше дренаже и влажних терена, лопта је била равна са две стране и изгледала је као колут сира, само клизећи по игралишту. Била је већа од данашње лопте за фудбал. Коришћено је, јасно, стриктно офсајд правило – израз за офсајд у Хароу школи био је behind – па су играчи, који су по ондашњим стандардима били изразито вешти, само дриблали лопту ка голу (који се звао „база"), док су их саиграчи пратили. Они би преузели евентуално избијену лопту и потом би сами спојили браду и груди и погледа упртог у контакт свог стопала и лопте кренули у јуриш ка голу.

Приликом фер хватања, које је важило само ако је лопта шутнута ногом испод колена, играч је морао да „позове јарде" (to call yards), након чега је могао да направи три корака и шутне лопту. Ако је био близу гола, могао је да покуша да троскоком, са лоптом у руци, пређе гол линију и тако постигне погодак.

База је била широка 18 стопа, али би у случају понављања меча она била проширена на 36 стопа. Терен није смео да буде дужи од 150 јарди, нити шири од 100 јарди. Био је означен са четири заставице, а простор мимо њега називан је „straight in". Када би лопта отишла у аут (односно стрејт ин), враћана је у игру обавезно под правим углом. За разлику од осталих фудбала у јавним школама, меч је почињао као и данас, ударцем са центра терена.

Поулер је израз за ситуацију у којој лопта прелази преко стативе, што, јасно, не доводи до постизања поготка. „Корњача" је недозвољена пракса лежања или седења на лопти, као и њеног држања између колена. Забрањено је и ударити лопту петом у смеру супротном од гола противника.

Овај фудбал се и данас описује као игра џентлмена, у којој се правила поштују зарад завета савести и, идеално, игра се никада не прекида. Њена васпитна и дидактичка функција овим постаје очигледна.

Као и Винчестер, Хароу школа је такође имала неформални фудбал кога су називали фаг (фаг је мања лопта) фудбал или фаг футер.

Такмичење између кућа у Хароу школи, које се играло још од четрдесетих, а испоставиће се убедљиво најважније од свих школских такмичења икада одиграних, називало се „Кок Хаус" (Cock House) такмичење. Осим њега играни су и „Fez Game" мечеви, прерогатив најбољих фудбалера школе, који су били такође веома популарни.

У Вестминстер школи фудбал се спомиње први пут 1710. године. До 1851. године у многоме је личио на фудбал у Рагби школи, у којој је трчање са лоптом у руци и ударање песницом исте (fist punting) било сасвим нормално. Међутим, који год разлог стајао иза или изнад овог заокрета, игра руком је потом била лимитирана на фер хватање, које је играчу дозвољавало да направи пар корака и онда шутне полуволеј.

Гол је прво била линија ширине терена, замишљена као Екватор, ни на који начин обележена. Због близине голове и релативне лакође њиховог постизања тимови су, као што смо већ спомињали, имали огроман број голмана.

Грубости нису мањкале, лишавање и уздржавање није постојало. „Рели" (rally, енглески израз за скуп, окупљање) је био термин за скрам у Вестминстеру, који се углавном догађао поред гвоздане ограде у близини игралишта. Међутим, период подједнаког дерања коже и опиљака је морао да прође, па су и правила из 1860. године свакако смањила насиље – иако је „шининг", што је друго име за чувени хекинг (шутирање у цеваницу) и даље било дозвољено. Смањила су и гол, који је од тада постизан када лопте прође између два дрвета.

У овој школи једна од чешћих тимских подела била је она између високих и ниских ученика. Новембра 1856. године одигран је меч између екипа „Згодних" и „Ружних". Извештај каже да је то био „квалитетан и фин меч", у коме су „Ружни" победили са 3:2. Оно што се још наводи у штампи јесте да је, на срећу управо екипе „Ружних", меч игран по магли.

У Шрузбери школи, основаној краљевском повељом средином 16. века, директор Самјуел Батлер је првобитно, у периоду од 1827. до 1830. године, забранио фудбал. Имао је помоћ у Артуру Вилису, професору, који је јахао по кампусу у потрази за изгредницима. Међутим, није много прошло пре него што је Батлер попустио, као што мислећи и прагматични људи углавном и раде када се нађу пред силом коју не могу да контролишу или умире.

Под његовим наследником, Бенџамином Холом Кенедијем (1836-1865), фудбал постаје потпуно прихваћен и легитимизован. Парадоксално, или заправо нимало, фудбал је изгубио мало своје привлачности тада, али се до сезоне 1846-1847 вратио као доминантни модел забаве ученика. Сваки ученик је био у обавези да игра фудбал три пута седмично, осим ако је било нечега у вези са његовим здрављем што би га у томе спречило.

Куће су се такмичиле за „силвер боул" (сребрну чинију). Могло се играти са неограниченим бројем играча, али сматрано је било да је 12 оптималан број. Циљ је био постићи два гола. И овде је постојало стриктно офсајд правило, па је и овде једини метод освајања поља и доласка до гола био дриблинг.

Фер хватање је омогућавало "hoist", односно несметан дроп-кик.

У мањим (по статусу, не по површини или запремини) јавним школама фудбал није био ништа мање релевантан, иако су у Мил Хил или Тонбриџ школама терени за игру били од шљунка.

Мање школе су, углавном, играле игру базирану на правилима Рагби школе, наравно уз својствене варијације. Тако је било на Редлију, Брајтону, Челтенаму, Марлборо колеџу...

У овој последњој институцији игра је коришћена за разбијање племена (tribes), односно неформалних група дечака. У ту сврху коришћени су мечеви на основу алфабетске поделе или географске поделе, мечеви између кућа... Успело је, због чега је директор Џи И Ел Котон и сматрао фудбал неопходним злом које обезбеђује мир његовој школи.

Посебно занимљива правила била су она на Хејлиберију. Арбатнот, некадашњи ученик Рагбија, стигао је у школу 1840. године и одмах се дао у подривање постојећег фудбала, базираног на оном у Хароу школи. Успео је да га потисне и замени модификованим фудбалом своје бивше образовне институције. Заправо, то су у сваком смислу и била правила Рагби школе, с тим да је трчање са лоптом у руци било избачено.

Правила су углавном писали дечаци, али су у две веома важне школе за даљи развој фудбала, Ленсингу (где је такође играно са 12 играча) и Апингему, правила написали учитељи.

Школе и контакт са остатком света...

... практично није постојао. Ово је фудбалу у јавним школама дало благу инцестоидну форму. Сасвим је извесно да је елитизам и понекад чудовишни снобизам спречавао интеракцију међу различитим институцијама на терену за фудбал. Уосталом, не само ту. Вестминстер је 1818. године одбио да одигра крикет меч са Чартерхаусом јер га уопште није признавао као јавну школу. Овај став се променио тек педесетих, када је бивши ученик Чартерхауса постао директор на Вестминстеру.

Први меч међу јавним школама могао је да буде одигран 1827. године, када су ученици Винчестера изазвали Итон, али је овај одбио позив на игру. Седам година касније одигран је меч између 11 играча Итона и 11 играча Хароу школе, али, иако говоримо о првом мечу међу јавним школама, резултат није познат или барем није архивиран.

До 1863. године одиграно је мање од 20 мечева међу јавним школама. Томе се могу додати и шест дуела које су одиграли бивши ученици школа који су у моменту играња били на универзитетима. Половина свих ових утакмица догодила се после 1860. године.

Играна су по једном од два модела правила – или је гостујући тим морао да прихвати да игра по правилима домаћина, ма колико то било другачије од онога на шта су навикли, или су прављена привремена компромисна правила која би регулисала дати меч.

Четрдесетих су, тако, на Кембриџу играли Рагби и Шрузбери, користећи правила ових првих. Било је 0:0, иако је Рагби играо са 25, а Шрузбери са само 15 играча. Постоји драстичнији пример. У утакмици у Чартерхаусу, одиграној 1856. године, играо је тим сачињен од играча са Рагбија, Винчестера, Итона, Оксфорда и Тонбриџа. И тај тим је некако успео да победи (2:1), а оба гола су постигли ученици Рагбија!

Најчешће су играли ђаци Рагбија и Марлборо колеџа, што је и природно знајући да су играли наглашено сличне фудбале.

Винчестер је одиграо први меч са екипом са стране („foreign game" је чак био и званични израз) 1859. године, када су играли са екипом официра из локалног гарнизона, од којих су сви били бивши ученици школе. Исте године су играли са школама Хароу и Редли.

Чартерхаус је 1856. године угостио Сент Бартоломјуз болницу, а до 1860. године лондонски клуб Дингли Дел је био чест гост школе. Сви мечеви су играни напољу, али је у утакмици одиграној новембра 1862. године, против тима који је саставио извесни господин Кардејл и чије име је било „Велики помешани медиокритети" (The Grand Amalgamated Mediocrities), време натерало фудбалере да играју у заборављеном клаустару.

Хароу је играо против бивших ученика са Оксфорда (1857) и Кембриџа (1859). Први прави меч са страним тимом збио се 1862. године, када је Хароу, користећи своја правила, играо са Дингли Делом.

Најактивнији и најпозитивнији у погледу играња са другим екипама био је Вестминстер. Они су исто играли са Дингли Делом, али и са многим само за ту прилику формираним тимовима. Познат је и меч против бивших и тренутних ученика Хароу школе из 1859. године, који се догодио читавих седам година после првог дуела између представника ове две школе.

Шрузбери је организовао веома добро посећен меч 1862. године између школског тима и Шропшира (дакле тима географске области и грофовије), да би све било поновљено и годину дана касније.

Брајтон и Ленсинг су 1860. године одиграли вероватно прву утакмицу међу мањим јавним школама. Редли је, пак, у овом смислу био прогресивнији од осталих и релативно је често играо са разним противницима.

Челтенам је 1860. године саставио тим од становника локалног града, са којим је затим играо користећи правила своје школе. Наредне године Брајтон је покушао то да опонаша, када је саставио тим од ученика локалних школа. Међутим, у оба случаја мечеви нису били превише успешни, понајвише јер они који нису били ученици Челтенама и Брајтона нису разумели правила и необичан речник њихових фудбала.

Оксфорд и Кембриџ су играли такозване „варсити" фудбалске мечеве у овом периоду, али су то били дуели тимова сачињених од ученика само једне јавне школе. Варсити дуел између Итоњана одигран је први пут 1859. године, да би Харовљани покренули свој дуел три године касније.

Јавне школе су биле ексклузивне енклаве, регановски блистави градови на брду. Мало ко је у вањском свету знао шта и како они играју.

Али у вањском свету се итекако играо фудбал. Измаглица тешких дана се подигла и открила једну напредну културу лоптања. Из ње је настао и најважнији ентитет, најважнији вид организовања у историји овог спорта, његова митохондрија и élan vital – фудбалски клуб.

Али полако, корачајмо редом...