Игра наших живота: Тај грозни и штетни фудбал...
Отмени денди, у оделу од твида у чијем џепу, у ритму његовог корака, тупка златни сат са ланцем и лулом заденутом између стегнутих усана, напуњеном дуваном који тек што је преузет са лондонских докова до којих је путовао преко пола света, иде да прати омиљени спорт. То није фудбал. Радник у ланкаширској фабрици памука коначно завршава смену, брише прашину са себе лупајући се отвореном шаком свуда по телу (користи само једну руку јер је у незгоди са машином за предење оштетио лакат) и полако креће ка кући. Успут неће видети ниједну фудбалску утакмицу. Шта се, побогу, десило са фудбалом у уводним деценијама 19. века?
Почетак 19. века био је веома дрхтав период британске историје. Земља је била увучена у рат са Наполеоном, са више него неизвесним исходом, а империја тек што је изгубила Сједињене Америчке Државе. Црвени мундири, проноситељи славе царства и уливатељи сигурности својим земљацима и суграђанима, нису више деловали непобедиво као персијански Бесмртни.
Нико није могао да предвиди да ће, одмах иза метафизичког ћошка, али и сасвим опипљивог покоља Вотерлоа, наступити Pax Brittanica, стогодишњи период хегемоније током којег је Британија била кајзер, цезар, шах, калиф, цар земље, ваздуха и воде. Њена култура постаће култура света, њен језик постаће језик света, њен спорт постаће спорт света. Али чак и да је неко могао све ово да предвиди, сигурно је да би само снисходљиво издигао крајичак усне при помисли да ће управо фудбал бити тај спорт. Ха, свашта стари момче...
Фудбал (фудбалица, фуца, fitba – ти Шкоти и њихов сленг...) је био притиснут. Занемарен са врха, одбациван са дна. Згњечен у преси онижих порива и морализаторства, деловао је као обичај на умору. Тамо и где би неко шутнуо лопту у организованој фудбалској утакмици у првој трећини 19. века лопта није тупкала већ јечала. Сваки шут одјекивао је као ропац. Не гол, већ упомоћ!
При крају џорџијанске ере у Енглеској, постојали су спортови у којима су започети иницијални процеси професионализације, са дефинисаним правилима и централизованом организацијом која је надгледала такмичења, што су и предуслови модерног спорта. Фудбал? Ха, свашта стари момче... Били су то спортови много милији аристократама, опседнутим клађењем.
Још почетком 18. века бокс почиње да се помаља као борилачки спорт другачији од осталих. Борбе, у којима су учествовале и жене, готово одмах су имале монетарну подлогу. Дешавало се да се воде мечеви у којима такмаци држе новац у шакама, да би губитником бивао проглашен онај који би током песничења испустио кованице.
Први велики шампион био је Џејмс Фиг, који је 1719. године основао академију, чувени „Фигов амфитеатар".
Џон Бротон је други титанолики карактер развоја бокса, који се појавио неких двадесетак година касније. Он је био штићеник војводе од Камберленда, брата Принца од Велса, који је и сам својим иметком и статусом давао потпору боксу. Боксери су подржавани у тренингу, а често им је додељивано звање – синекура, пре – личних слугу или бодигардова. Важније од свега, аристократе су улагале огромне своте новца у исходе борби својих љубимаца.
Бротон је 1743. године написао правила бокса, који је до тада био тек песничење које је трајало док један од ратника није изгубио могућност да стоји на ногама. Од тог тренутка уведене су рунде и судије, недуго затим и рукавице (првобитно назване mufflers).
Бокс је постао толико друштвено релевантан да су посебно одабрани борци, одевени у скарлетно-златну одору, шетали у поворци током крунисања краља Џорџа Четвртог 1820. године.
Овај спорт је успео чак и да промену читаву природу социјалне интеракције – некада су свађе међу господом решаване дуелима, дакле пиштољима или мачевима. Међутим, размирице између чланова неравноправних друштвених слојева од тада су, сматрано је прикладним, решаване оружјем доступним и богатима и сиромашнима – песницама.
Други спорт чије пупење се напајало жељом за клађењем биле су трке коња. Џоки Клаб (Jockey Club) основан је око 1750. године и убрзо је постао основни ауторитет одређивање календара трка и форми у којој ће се обављати клађење. Усвојена су и правила самих трка, која су постала стандард широм земље. Долазак чистокрвних арабљанских атова увело је потребу за педантно вођеним селективним укрштањем и одгојем грла. Хиподроми разних форми и облика ницали су као плесни.
Најразвијенији спорт од свих био је крикет. Марлебен Крикет Клуб (MCC) основан је 1787. године. Настао је сублимирањем изнервираности и финансијске моћи аристократа, којима је дојадило да обичан свет гледа њихове мечеве. Томас Лорд је замољен да направи приватно, затворено игралиште. Прва правила крикета написао је војвода од Ричмонда 1727. године, али правила Марлебен Крикет Клуба, који је и данас старатељ крикетских законата и аката, написана су 1788. године.
Вреди ли наглашавати да је клађење и овде било најважнија детерминанта популарности крикета, а исто се може (шта може – мора) рећи и за веслање. Много пловних река у Британији, као и култура скелеџијског занимања још из времена када су мостови били ретки и/или непоуздани, овај спорт су учинили посебно популарним. Хиљаде би се начичкале на обале Тајне и Темзе како би пратили трке.
Са друге, доње стране друштвене хијерархије, фудбал је глодао и увек моћни религијски лоби. Јеванђелски покрети, веома утицајни широм англосаксонског света, бавили су се грехом и искушењем, односно њиховим избегавањем. Фудбал је виђен као очигледан испуст за путена искушења, подилажење човековим изопаченостима (можете мислити...), и стога је сматран „опасним воћем". Чак су и неке секуларне иницијативе, попут реформе закона о помоћи сиромашнима, имале идентичну моралну поруку и поуку.
Чађаво пуританско наслеђе и даље је обликовало назоре људи. И даље су резоновале опомене Филипа Стабса, написане у његовој The Anatomie of Abuses, у којима је овај мислилац писао о залама и злима који се налазе у позоришту, моди, алкохолу па и, спремите се добро, фудбалу, тој „ђаволској разбибриги".
Ова секуларно-клерикална алијанса створила је 1802. године Друштво за сузбијање греха, да би 1824. године настало и Друштво за спречавање окрутности према животињама.
Методисти, првобитно покрет унутар Цркве Енглеске који је потом постао засебан религиозни ентитет, био је део истих социјалних сила које су се противиле, а онда активно радиле на укидању бруталних животињских спортова, свакако веома вољених међу популацијом која је живела у селима и варошима.
Прво су забрањене борбе паса, борбе петлова, bear-baiting, bull-baiting (мучење медведа и бикова, некада и борбе ових животиња са псима), а 1840. године укинута је и чувена трка са биковима у Стамфорду.
Какве ово има везе са фудбалом? Није дуго требало да се овај миље окрене против свих врста друштвених немира и нерегулисаног насиља традиционалних спортова, фудбала пре и изнад свих.
Нападнута је и наизглед бенигна (иако свакако банална) традиција позната као skimmity-riding. Овај обичај имао је вид травестиране параде, у којој су учесници користили буку коју су правили ударањем у шерпе и лонце, а све како би се изразило незадовољство и неодобравање „неприродних" бракова, као што су заједнице старијег удовца и много млађе жене. Комшилук се овим борио и против неудатих мајки и сличних моралних аберација.
Ово није ништа ново. Увек је било оних који су у фудбалу видели само сметњу и непријатност. Тако је Сер Томас Ељо, чувени аутор, дипломата и лексикограф из 16. века, фудбал описао као „ништа друго до зверско беснило и екстремно насиље". Сматрао је да фудбал треба ставити у стање „перманентне тишине". А сада су се социјалне силе поравнале тако да је напокон било могуће долијати фудбалу.
Локални моћници (gentry је енглески израз за ову класу) повукли су спонзорство спортова и игара популуса. То су урадили делом због критика и неодобравања религијских сектора.
Делом, већим делом, то су урадили јер је њихов статус доминантне друштвене класе био угрожен. Почетком века буржоазија је била подређена средња класа, али је њихова моћ потицала на динамичном ресурсу индустријске производње. Највиши сталежи су били земљопоседници, а контрола и управљање земљиштем даје релативно статичан економски аутпут. Моћ буржоазије је драстично расла како су ефекти индустријске револуције постајали већи.
Сама држава је зависила од њих. Технике и технологије ратовања постале су индустријализоване и буржоазија је напрасно постала јако важан чинилац у вођењу спољне политике. Моћ и богатство припадника некадашње средње класе предузетника почела је да превазилази моћ и богатство припадника највиших стратума, који су почели да се осећају угроженим.
Највиши слојеви су се повукли у своје кућице (аналогија коју треба разјаснити – мисли се на сопствени, узани социјални круг, не величину непокретности које су поседовали). Чак су и у мумлању све нестрпљивијег нижег сталежа видели притајену претњу, а догађаји у Француској само су додатно повећали њихов страх (или су повећали очи у том страху, како желите).
Урбанизација, са својим предграђима и сиротињским квартовима, допринела је даљем, дакле сада и физичком, раздвајању класа.
Утицајнији трговци су се изборили да изместе или укину фудбал из своје непосредне околине, жалећи се да посао трпи због халабуке коју је игра доносила.
А крајем двадесетих година Енглеска је коначно добила средство друштвене контроле којим је могла да спроводи све те силне забране фудбала. Сер Роберт Пил је основао прву модерну полицију (полицајци у почетку патролирали улицама под именом „Пилерси"), што је омогућило практично потпуну обуставу нежељених и нелегалних игара, пре свега фудбала.
Поступци и навике агрикултурног друштва, који су постојали толико дуго да их је бесмислено бројати генерацијама већ се то мора учинити вековима, зависили су од годишњих доба. Слободног времена је било много више, а празници су обележавани на најразличитије начине, од такмичења у орању до фудбала.
Све је то сагорело у пећницама индустријализације. Њени очигледни ефекти створили су неопходност дисциплине радне снаге, која више није смела себи да допусти – којој није смело да буде допуштено – да се упушта у традиционалне дигресије и згубидањења.
Индустрија је била врлина и прогрес, доконост („потрага за задовољствима", фуј) неиспуњавање дужности према друштву. Ту је било, наравно, и питање заштите имовине и иметка индустријалаца.
Време које су радници проводили у фабрикама се драстично повећало, што је онемогућило било кога од њих да игра фудбал. Штавише, животни стандард, у смислу капацитета плата да обезбеди храну и смештај, је опао, тако да није било ни расположивог капитала, па ни здравља и енергије који би били утрошени на играње лоптом.
Радничке организације су критиковале играње фудбала, а то су радила и удружења и друштва трезвености и умерености, која су такође имала пролетеријатски карактер.
Британски парламент је 1835. године изгласао Highways act, којим је покушано да се регулише хаотични саобраћај на јавним путевима. Од тада пешаци и возачи коњских запрега и кочија морају да се држе леве стране пута, како би биле избегнуте гужве које су угрожавале саму виталност свакодневног живота. Уз стварање, испоставиће се, образаца понашања у саобраћају релевантних и данас, овај закон је дозволио забрањивање играња фудбала на и у близини путева. Казна је износила 40 шилинга.
Организовани фудбал се и даље играо, али од 1800. до 1830. године његово помињање у било каквим архивама, мемоарима, списима је минимално. Његов статус можда најбоље описује предложени законски акт из 1844. године – The bill concerning the encouragement of Manly sports, илити "Закон о подршци мужевним спортовима". У њему фудбал није укључен у главне активности, већ је сврстан у тек фриволне и секундарне рекреације.
Неодобравање фудбала стајало је у законику све до 1845. године, а потпадало је под „Закон о одржавању артиљерије и спречавању незаконитих игара".
Дакле, није било добро. Фудбала је било у првих 30 година 19. века, али тек ту и онда тамо, и баш, баш спорадично. Пенигам и Минигаф су заједнице које су одиграле меч у Њутон Стјуарту у Шкотској 1816. године. У Хантингдонширу је 1825. године одржан фестивал на којима је играно неколико спортова, па чак и тај неки фудбал. Годину дана касније знамо за меч у Кобаму, али само због навода о тучи између два играча.
Али један фудбал, једна његова врста, можда пре даљи рођак (пуначка ненашминкана сестра) или можда недиректни предак, аскурђел или ожмикура, не само да није била угрожена, већ је и просперирала.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 1
Пошаљи коментар