Још само корак до сна...

Србија се већ три недеље буди рано и то ради са осмехом и великим задовољством. Ужива у игри фудбалера које предводе селектор Вељко Пауновић и његови сарадници Марко Митровић и Милан Косановић. Нада се, видећемо колико оправдано, јер и раније је било великих успеха у млађим категоријама а потпуног одсуства истог у фудбалу за одрасле, да би игре "орлића" на Мундијалиту могле да означе и некакво опште буђење српског лоптања.

Таленат никада није био упитан, иако је често занемарен. Готово сви српски репрезентативци играју у клубовима домаће Суперлиге. Исто то важи и за младу репрезентацију у Чешкој, као и за све раније генерације млађих селекција које су играле завршне турнире, па и стизале до полуфинала, финала, трофеја.

Оно што можда издваја овај тим од свих претходних јесте невероватна тимска кохезија и самопожртвованост свих његових чланова, који долазе подједнако од педагошког рада српског селектора и људских квалитета самих фудбалера. Отуд је и било могуће да, на путу до великог (заиста великог) финала на Норт Харбор стадиону у Окленду, Србија игра продужетке у све три утакмице нокаут фазе такмичења - и да сва три пута слави. За то је потребна баш јака "глава", а то је нешто што ови фудбалери недвосмислено имају.

А почело је поразом. У првом мечу на турниру, Србија је, иако доминантнији ривал, изгубила од Уругваја. Једини гол на мечу постигао је сјајни Гастон Переиро, фудбалер великог Насионала и велика нада фудбала у Уругвају.

Требало је устати, обрисати се и наставити даље. Србија је управо то урадила у утакмици са Малијем. Сергеј Милинковић Савић и Станиша Мандић су били стрелци за наш тим.

Следећи на реду је био Мексико, побеђен истим резултатом. Голове у тријумфу који је Србији обезбедио прво место у групи Д постигли су Немања Максимовић и Андрија Живковић.

Баш то прво место Србији је за ривала у осмини финала донело селекцију Мађарске. Овде почиње ниска трилера, "клифхенгера" и колективног грицкања ноктију у Србији. Повели су наши северни суседи, али је Иван Шапоњић постигао гол у надокнади времена. Онда, на самом крају последњег продужетка, Атила Талабер је, на начин који је готово немогуће дочарати, свакако га није могуће поново рекреирати, затресао сопствену мрежу. Србија је у четвртфиналу.

Сједињене Америчке Државе су биле ривал који их је тамо чекао. Била је то напорна утакмица, као свађа старих и џангризавих супружника, чији победник је одлучен једанаестерцима. Неколико пута су Американци "нудили" победу српским играчима, али је прилику искористио тек Немања Максимовић. Он је био девети извођач једанаестерца.

Четири екипа су потом остале на турниру. Бразил је био суров против Сенегала (5:0), а Србију је сачекао још један напет меч са Малијем. "Орлићи" су сјајно отворили сусрет и повели голом Андрије Живковића. До отприлике половине првог дела су били бољи у пољу и стварали прилике, али нису успели да преломе меч.

Онда је Мали одговорио. Изједначио је, а имао је прилику и да поведе до краја првог полувремена. И у наставку су били конкретнији, углавном су они добијали све "педесет-педесет" дуеле и чинило се као да их има више на терену, или као да је терен благо нагнут тако да фудбалери у жутим дресовима нападају низбрдо. Издржала је ипак Србија, да би Иван Шапоњић у 101. минуту постигао гол после прекида.

Остао је, тако још један ред, још последњи параграф. Финале. Њега ће, као и ове претходне, и надамо се подједнако успешно, исписати млади репрезентативци Србије у суботу... За још једно пријатно буђење.