Дучеови „азури"

У идеалном свету спорт и политика биле би одвојене категорије које би се само у посебним приликама додиривале. У реалном свету политика неретко (зло)употребљава спорт у сопствене сврхе и за сопствене циљеве. Олимпијске игре, светска и континентална такмичења, битне утакмице, свака спортска манифестација може послужити да се пошаље политичка порука, да се оствари политички циљ.

Ако се питамо када је спорт постао оруђе у рукама политике, одговор би требало потражити у доба између два светска рата у турбулентној Европи подељеној између фашизма и комунизма, када су почеле да се развијају ситуације које ће касније довести до новог великог рата.

Многи експерти сматрају да је прво такмичење које је употребљено за политичку промоцију било Светско првенство у Италији 1934. године. На „чизми" у то време већ 12 година на власти је био Бенито Мусолини. У Немачкој његов колега Адолф Хитлер годину дана раније је дошао на власт и већ је почео да заводи чврсту дикратуру.

Мундијал 1934. године одржан је у Италији и осим чињенице да је на њему тријумфовала Италија, јако се мало зна. Имајући у виду да постоје ретки видео записи и да су извештаји били штури и политички обојени, имајући у виду да је Мусолини чврсто држао медије под контролом, све се своди на сведочење оних који су у то време присуствовали утакмицама, као и појединим страним извештачима који су пратили такмичење.

Ако се за Олимпијске игре 1936. године у Берлину каже да су „фашистичка Олимпијада", онда се за Светско првенство у фудбалу 1934. године каже да је то био „фашистички Мундијал".

Како многи сматрају, чим је 1932. године објављено да ће Италија две године касније бити домаћин другог Мундијала, фашистичке власти те земље учиниле су све да се осигура да домаћин и тријумфује на турниру.

Мусолини је био први политичар који је схватио моћ спорта и његову могућност да уједини нацију, посебно фудбала, који је незадрживо освајао широке народне масе.

Професор Џон Фут са Универзитетског колеџа у Лондону, који је написао књигу о италијанском фудбалу сматра да је Мусолини користио велико такмичење за пропаганду фашизма.

„Мусолини је био свестан моћи пропаганде и уобличавања јавног мњења. Он је фудбал препознао као народни спорт, који је могао да искористи да добије подршку нације. Мусолини је желео да промовише слику 'новог Италијана', храброг, физички привлачног, енергичног и атлетски грађеног", рекао је Фут. Он је додао да је Мусолини искористио такмичење као платформу да читавом свету покаже тријумф фашистичког режима.

Италијанска репрезентација названа је „Мусолинијеви азури", док је за ту прилику направљен и посебан додатни трофеј „Копа дел дуче" који је димензијама и изгледом засенио трофеј тадашњег председника ФИФА Жила РИмеа.

Сам Риме је једном приликом рекао: „ФИФА не организује овај Мундијал већ он (Мусолини)".

Циљ је био да се докаже супериорност фашистички организоване државе кроз импресивну спортску инфраструктуру и да се докаже супериорност на терену кроз победе. Буџет од три и по милиона лира био је више него довољан да се организује квалитетно такмичење. Утакмице су се играле у Трсту, Милану, Торину, Ђенови, Болоњи, Фиренци, Риму и Напуљу.

Већина стадиона је изграђена у првих неколико година Мусолинијеве владавине и већ тада су представљали понос фашистичке Италије. Последњи стадион изграђен специјално за Светско првенство је онај у Торину, који је изграђен за мање од годину дана. Поп завршетку стадион је добио назив стадион Бенито Мусолини.

Занимљиво је да су на овом стадиону била организована такмичења Светских студентских игара где је 1933. године Италија била домаћин. Игре су послужиле као генерална проба за Мундијал годину дана касније.

За Мундијал су се пријавиле 32 репрезентације, од којих се 16 пласирало на такмичење. Светски шампион Уругвај није желео да учествује на Мундијалу у Италији да би се осветио „азурима" што се нису појавили у Монтевидеу четири године раније када су они били домаћини. У Италију нису желели да дођу ни Чиле и Перу, тако да се отворило место Бразилу и Аргентини.

Од 16 слободних места на Мундијалу је било 12 европских репрезентација, две јужноамеричке (Бразил и Аргентина), једна афричка (Египат-прва афричка репрезентација икада на Мундијалу) и САД која је три дана пре почетка такмичења у елиминационом мечу у Риму савладала Мексико.

Позив за учешће добила је и Велика Британија, али са Острва је стигао прилично арогантан одговор.

„Националне асоцијације Енглеске, Шкотске, Ирске и Велса имају довољно посла са својим интернационалним такмичењима која су, чини ми се, далеко боља од Светског првенства које се одржава у Риму", рекао је тадашњи члан Комитета Фудбалске асоцијације Чарлс Сатклиф. Енглези ће након тога једини пут своју фудбалску „супериорност" на терену доказати 1966. године када су једини пут (уз ветар у леђа од судије) постали светски шампиони.

Као што је раније речено, фашистичке власти су се трудиле да Италија освоји титулу. „Азури" су имали јаку репрезентацију предвођену легендарним Ђузепе Меацом, али су се појачали са неколико играча који су на првом Мундијалу четири године раније наступали за тадашњег финалисту, репрезентацију Аргентину.

За „Азуре" су наступали Аргентинци Орси, Гуатија, Демарија и Луис Монти (кључни аргентински фудбалер), док је поред њих место нашао и Бразилац Гариси.

Колико је такмичење озбиљно схваћено говори и чињеница да је харизматични тренер Виторио Поцо је претходно био послат у Енглеску да учи тактику од, како се сматрало, најбољих тренера.

Занимљиво је да Италија као домаћин није имала гарантовано учешће на Мундијалу, већ је за то морала да се квалификује, што је и учинила победом над Грчком. Италијани су Грке добили резултатом 4:0, али су се наводно Грци сами повукли након обећања Мусолинија да ће изградити стадион у тој земљи.

И поред чињенице да је Италија имала изузетно јаку репрезентацију, појачану са четири Аргентинца и Бразилцем, на својој страни је имала и судије. На избор судија кључан утицај је наводно имао Мусолини, који је лично бирао ко ће делити правду на мечевима на којима игра Италија.

Само такмичење било је елиминационо, тако да се од почетка играла осмина финала. Италијани су у првом колу уништили репрезентацију САД са 7:1.

Контроверзи је било већ на другој утакмици против Шпаније која је завршена резултатом 1:1. На снази је тада било правило да се, уколико се меч заврши ремијем и уколико не буде голова ни након продужетака, игра нови меч. У тој првој утакмици, како наводе поједини новински извештаји, суђење је било катастрофално.

Меч је судио швајцарски судија Рене Мерсер који је допустио да се утакмица претвори у бокс меч. У поновљеној утакмици Италијани су победили са 1:0 и пласирали се у полуфинале. За начин на који је судио утакмицу, Швајцарска фудбалска федерација судију Мерсера „наградила" је доживотном забраном суђења.

Велика борба вођена је и у полуфиналу где су Италијани играли против једне од најбољих европски репрезентација, Аустријом, која је названа „вундертим". Меч је судио шведски судија Иван Еклинд за кога се каже да је подлегао притиску Мусолинија. Иако нема чврсти доказа, за Еклинда се каже да је био веома наклоњен „Азурима" у много спорних ситуација. Једини гол на мечу постигао је новопечени Италијан (бивши Аргентинац) Енрике Гуаита.

Финале се играло у Риму на тадашњем стадиону Народне фашистичке партије пред више од 50.000 гледалаца. Мусолони је тражио да утакмицу поново суди Швеђанин Иван Еклинд који је делио правду и на мечу против Италије.

Утакмица је привукла до тада невиђену пажњу медија који су окупирали стадион. Очевици говоре да је Мусолини направио фешту и да је на стадиону дочекан као Цезар непосредно пред борбу гладијатора.

Притисак на италијанске фудбалере је био огроман. Неки причају да је Мусолни лично држао мотивациони говор својим „азурима", док друга сведочења говоре да је у свлачионицу само стигла лична порука дучеа на којој је писало „победите или умрите". Сам селектор Поци је наводно рекао фудбалерима „нека нам Бог помогне ако изгубимо".

Судија Еклинд је пред утакмицу наводно позван и на вечеру са Мусолинијем где је био подвргнут додатном притиску, док су већ тада на видело избијале многе оптужбе за корупцију. Непотврђени подаци говоре да је Еклинд у финалу више пута оштетио Чехословачку, једном за пенал и неколико пута што је пропустио да искључи италијанске фудбалере због грубе игре. Ипак, сви ови наводи су непотврђени, јер је Еклинд наставио своју судијску каријеру и после Мундијала.

Сама утакмица била је спектакл. Виђена је епска борба две фудбалске филозофије, лепршаваог, технички савршеног стила који су гајили Чехословаци и дисциплиноване и тактички беспрекорне игре Италијана.

До предности су први дошли Чехословаци голом Антонина Пуца у 71. минуту. Италијани су успели да изједначе голом још једног „Аргентинца" Рејмунда Орсија у 81. минуту. Победу Италијанима донео је Анђело Скјавио у петом минуту продужетка, након асистенције Ђузепеа Меаце.

Тријумф Италије у Риму је зацементирао популарност Мусолинија. Циљ је испуњен, Италија је кроз организацију великог спортског такмичења и тријумфом на њему послала јасну политичку поруку целом свету.

Две године касније, Адолф Хитлер ће сличну поруку послати на Летњим олимпијским играма у Берлину и Зимским олимпијским играма исте године у Гармиш Партенкирхену. Након Другог светског рата многе државе света користиле су овај рецепт и (зло)употребљавале су велике спортске манифестације за промоцију политичких порука и ставова. Ситуација је слична и данас.