Ото Рехагел, син Бундеслиге

Сваки играч има слободу да каже оно што ја желим, ово је само један од познатих цитата немачког тренера Ота Рехагела који осликава његову фудбалску филозофију. Један од најбољих немачких тренера, који је сам себе назвао „Син Бундеслиге", највећу успех у тренерској каријери остварио је ван домовине када је са Грчком 2004. године освојио титулу шампиона Европе.

Са челичном дисциплином на какву ни Немци нису навикли, великим егом и тврдоглавошћу у домовини су сматрали да са успехом може да води само провинцијске клубове. Титуле у Бундеслиги освајао је са Вердером и Кајзерслаутерном, али му је гламурозни Бајерн дао само једну шансу пре него што га је за мање од сезоне протерао са  места тренера.

И док су Немци вечито били у самом врху светског фудбала, „панцери" никако нису могли да понове успехе из 1990. и 1996. године када су постали светски односно европски шампиони. Рехагел који никада није водио репрезентацију своје земље показао је како се постаје шампион и када на располагању није имао врхунске фудбалере. Његов успех са репрезетнацијом Грчке са којом је 2004. године освојио титулу Европског првака и данас је предмет многих анализа. Иако нико Рехагелу не одузима његове успехе, чини се да је он данас један од најпотцењенијих, не само немачких, већ и европских тренера.

Читаву играчку каријеру Рехагел је провео у Немачкој где је између осталог играо и за бундеслигашке клубове Херту и Кајзерслаутерн. Као играч важио је за оштрог и тврдог дефанзивца.

Након 15-годишње играчке каријере Рехагел је 1972. године упловио у тренерске воде. Ако су почеци тешки, онда је за Рехагела првих девет тренерских година било прави пакао. Без већих успеха водио је многе нижеразредне тимове, али и неке познатије попут Арменије и Фортуне. Највећу катастрофу доживео је 1978. године када је на клупи Борусије Дортмунд поражен са 12:0  од имењака из Менхенглазбаха.

То је уједно и највећа победа (односно пораз) забележен и историји Бундеслиге. Сам Рехагел је отпуштен након утакмице, али тешко да је он могао бити крив за тако велики пораз. Већ до полувремена екипа из Дортмунда је била у заостатку шест голова. На полувремену Рехагел је покушао да тргне екипу говорећи им да играју за част, али није помогло. Штавише, немачки стручњак није могао да изврши измену јер ниједан фудбалер није желео да уђе у игру и доживи срамоту.

Утакмица је била толико контроверзна да је привукла и пажњу Фудбалског савеза Немачке па и полиције који су сумњали да је у питању намештаљка. За Борусију из Менхенглазбаха меч је био важан за титулу и била им је потребна што већа гол разлика да би освојили прво место имајући у виду да су имали исти број бодова као и Келн. Ипак, екипа из Менхенглазбаха није освојила прву позицију јер је и Келн убедљиво, са 5:0 добио своју утакмицу.

Екипа Борусије из Дортмунда постала је предмет подсмевања читаве Немачке, исто као и Рехагел кога су медији назвали Otto Torhagel (у преводу Голхагел). Две године Рехагел је био без ангажмана пре него што се кратко опробао и у Арменији из Билефелда.

Место где је Рехагел изградио своје тренерско име је Вердер из Бремена у који је дошао 1981. године. Клуб који је након Другог светског рата па све до шездесетих година прошлог века био у самом врху немачког фудбала, након обимног трошења новца на појачања пао дошао је у финансијску кризу и испао у другу лигу. Након 14-годишње владавине Рехалега Вердер је од посрнулог фудбалског гиганта поново постао један од најбољих немачких клубова.

Управо у Вердеру Рехагел је лансирао своју фудбалску филозофију „контролисаног напада". Немачки тренер је прво Вердер вратио у прву лигу, а затим саставио тим и тактику која је помогла клубу да се такмичи на највишем нивоу.

Филозофија „контролисаног напада" подразумевала је да у задњој линији игра два, а најчешће и три физички снажна фудбалера који су имали предност у односу на вештије. Контрола шеснестерца, одбрана од убацивања високих лопти и скок игра била је кључна. Такође Рехагел је у екипи обавезно имао либера. Средина терена била је састављена од искусних играча који су имали предност у односу на младе и талентоване фудбалере. У нападу се ослањао на брза и покретљива крила која би убаченим лоптама буквално гађала нападача.

Овакав начин дао је моменталне резултате у Вердеру који је за кратко време заменио Хамбург као најбољи тим севера Немачке. Највеће ривалство средином осамдесетих година прошлог века Вердер је имао са Бајерном (слично какво данас има Борусија Дортмунд), али је дуго времена било потребно да екипа преузме бундеслигашки трон. Вердер је често завршавао на другом месту, или је губио финале немачког купа, тако да је Рехагел поново добијао надимке, овога пута „Ото други" или „Вицеадмирал".

Ипак, Вердер је успео под Рехагелом да освоји титуле 1988. и 1993. године, такође екипа је узела два немачка купа као и Куп победника купова 1992. године. У сезони 1987/88. када су освојили титулу Вердер је примио само 22 гола што је био тадашњи рекорд Бундес лиге оборен тек у сезони 2007/08. од стране Бајерна. Са 14 година стажа на клупи Вердера Ото Рехагел је постао други тренер који је најдуже времена провео у истом клубу. Од њега је дуже један клуб водио само Волтер Финке који је седео на клупи Фрајбурга пуних 15 сезона. Сам себе Рехагел је прозвао „Син Бундеслиге".

Осим филозофије „контролисане офанзиве", Рехагел је стекао репутацију чврстог и одлучног тренера који је навикао да се сви пред њим повијају. Гвоздена дисциплина, висока и за немачке стандарде, владала је у свлачионици. Начин на који је контролисао екипу немачки медији назвали су „Отократија". Штавише, Рехагел је постепено правио и простор у управи клуба коју је обликовао према својим замислима, елиминисавши опозицију.

Доза ексцентричности привлачила је медије који су волели да слушају шта Ото има да каже, док су изузетна тврдоглавост и огромни его знали да га доведу у конфликт са играчима, управом, па на крају и самим медијима.

Овакав став Рехагелу се обио о главу када је у сезони 1995/96. преузео екипу Бајерн Минхена. Баварци који су у своје редове тек довели Клинсмана, Херцога и многе друге фудбалере очекивали су да се са Рехагелом лако прошетају Бундеслигом. Рехагел је међутим од првог дана био у рату са свима, а клуб је постизао лоше резултате.

Медији су сматрали да је Ото стручњак који титуле може да осваја само са „руралним" клубовима и да није спреман да води гламурозну екипу какав је Бајерн. Фудбалери Бајерна такође нису прихватали диктаторски однос тренера према њима, нису се помирили са „отократијом". Клинсман и многи други често су јавно критиковали Рехагела који своју филозофију „контролисане офанзиве" није успео да имплементира код Бавараца. На крају тим је од Рехагела преузео неко ко разуме ту средину, бивша легенда клуба Франц Бекенбауер.

Са горким укусом у устима након протеривања из Минхена Рехагел је преузео Кајзерслаутерн. За кратко време од друголигашке екипе направио је шампионе. Сценарио је био сличан као у бајци о Пепељузи. Рехагел је у сезони 1996/97. преузео запуштену екипу и без већих проблема је довео до промоције у Бундеслигу, а сезону након тога је са Кајзерслаутерном постао шампион Немачке. Рехагел је постао једини тренер коме је тако нешто пошло за руком.

Занимљиво је да је велики Ото водио екипу Кајзерслаутерна (који је тада био друголигаш) и у Купу победника Купова, када је у првом колу противник била Црвена звезда. Након пораза у Кајзерслаутерну од 1:0, 26. септембра 1996. године реванш се играо на Маракани где је Немце дочекао пакао од 70.000 навијача колико је стадион тада примао.

Црвена звезда је у можда и најбољој представи у последњих 20 година, добила утакмицу након продужетака са 4:0. Јунак утакмице био је тада млади Дејан Станковић који је ушао са клупе и постигао два гола, један у регуларном делу и један у продужетку, док су се поред њега у листу стрелаца уписали и Његуш и Пантелић.

Иако је Кајзерслаутерн тада био друголигаш у Београд је дошао са страшном екипом у којем су играли Кадлец, Бреме и одлични чешки центарфор Павел Кука. Након велике победе над Кајзерслаутерном и великим Ото Рехагелом, Звезда је након тешке борбе у наредној рунди поражена од моћне Барселоне.

Да је тренер који зна снове да претвори у јаву Ото Рехагел је показао са репрезентацијом Грчке са којом је, као тотални аутсајдер, освојио Европско првенство 2004. године. Овај подвиг Рехагела и данас је предмет многих анализа. Огроман подвиг Грчка је направила само што се пласирала на континентално такмичење, тако да је све додатно био само бонус на већ добре резултате.

Ипак, за само три године (Рехагел је репрезентацију преузео 2001. године), немачки тренер је од класичне балканске репрезентације направио шампионе. Рехагел се по доласку на кормило репрезентације сусрео са стандардним проблемима са којима се сусрећу странци у судару са балканским фудбалским менталитетом. Талентовани индивидуалци од којих је свако вукао на своју страну, без дисциплине и плана.

„Отократија" је овде дала импресивне резултате. Како је сам Рехагел рекао: „Пре мене, свако је радио шта је хтео. Када сам дошао, сви су радили како ја кажем".

Тако се Рехагел одмах обрачунао са најризичнијим играчима. У старту је елиминисао играча Олимпијакоса који је тамо стигао из Интера, Григориса Георгатоса који је заслужено носио надимак „луди ћелавац". Из репрезентације Рехагел је аутоматски елиминисао и Акиса Зикоса (који је играо у екипи Монака која је 2004. године играла у финалу Лиге шампиона), након прве жучне расправе на тренингу.

Василис Циартас, миљеник навијача Севиље и АЕК-а морао је да се задовољи клупом репрезентације Грчке, док је по мишљењу многих, тадашњи најбољи нападач „хелена" Демис Николаидис на Европском првенству одиграо само 45 минута. Рехагел је тако „скресао крила" неким од најбољих грчких играча, показао је ко је газда, док је у екипу увео баланс, дисциплину и спремио је да имплементира тактику коју је замислио. Ипак, Рехагел важи и за великог мотиватора, и све екипе које је водио знале су фанатично да се боре на терену. Наравно то није било само због страха од трнера, већ зато што је Ото знао изузетно да мотивише фудбалере. Исто је било и у Вердеру и у Кајзерслаутерну и у репрезентацији Грчке.

Многи Рехагела критикују да је са Грчком титулу узео форсирајући „антифудбал", дефанзиван и досадан стил игре, односно да овде није применио познату филозофију „контролисане офанзиве". Рехагел је на то одговорио да је прво сагледао са каквим играчима располаже па је тек онда састављао тактику.

Тако су Грци играли изузетну одбрану, нетипичну за екипе са овог поднебља. Током свих 90 минута читав тим је играо тачно по замислима Рехагела, дисциплина и концентрација нису попуштале током утакмица. Везни фудбалери су неуморним притиском умарали средину противника, у одбрани сви су одлично контролисали простор и затварали прилазе према голу. Напад је посебна прича. Грцима је била довољна малтене једна шанса да дају гол. Нападачи нису траћили лопте, док је посебно оружје Грка био прекид.

Грчка је на Европском првенству 2004. године у групној фази остварила по једну победу, реми и пораз. Неочеивано, на самом отварању, Грци су савладали домаћина Португалију са 2:1, против Шпанаца су играли 1:1, док су поражени само од Руса са 1:2, у мечу који није имао резултатски значај.

Права ренесанса почиње од четвртфинала где је Грчка елиминисала тадашњег актуелног европског шампиона Француску са 1:0. Истим резултатом у полуфиналу елиминисана је и Чешка која је сматрана за једним од фаворита такмичења. У финалу Грчка се поново састала са Португалијом која је добила шансу да се освети за пораз на старту такмичења.

Португалија са Фигом, Карваљом, Деком, млађаним Роналдом и многим другим играчима изгледала је застрашујуће. Ипак грчки фудбалери су и овде савршено спроводили тактику Рехагела. Дисциплина у одбрани није попуштала ни за секунд, борбеност је била максимална, а једина шанса за гол је искоришћена када је Харистеас у 57. минуту главом погодио мрежу Португалаца.

За све што је учинио за репрезентацију Грчке Рехагел је једини странац који је освојио награду „Грк године". Такође, добио је нове надимке попут „Краљ Ото", или „Рахегле" (по Хераклу односно Херкулу). Немачки трнер успео је да се са Грчком квалификује и на Европско првенство 2008. године као и на Мундијал 2010. године (други пут у историји), али тамо није успео да постигне успех.

Колико је задужио Грчку најбоље говори податак да га је немачка канцеларка Ангела Меркел ангажовала да поправи имиџ Немачке у балканској земљи. Након избијања „дужничке кризе", многи Грци су видели Немачку као највећег „душманина" који је приморавао „хелене" на штедњу и отпуштања. Рехагел је тада кренуо у дипломатску мисију као једини пожељни Немац у Грчкој. Једини проблем је што Грци више нису Рехагела доживљавали као Немца већ као једног од својих.

Последњи тим који је Рехагел водио је Херта из Берлина који је преузео 2012. године вративши се из пензије. Чак ни „Краљ Ото" није успео да своју магију оствари у овом тиму који је безнадежно тонуо ка испадању. Слично као у Бајерну, отпор према „отократији" је био велики. Његова фудбалска стратегија сматрана је застарелом. Херта је на крају испала из Бундеслиге.

Овај неуспех међутим не умањује изузетну каријеру једног од најбољих немачких и европских тренера. Током свих деценија бављења фудбалом Ото Рехагел је био и остао човек који је мењао свет око себе одбијајући сам да се промени. Остаће упамћен као тренер који је са аутсајдерима направио фудбалске бајке достојне Холивуда. Остаће упамћен као „Син Бундеслиге" и као један од најзначајнијих Грка свих времена.