Окоча, прича о афричком Марадони

Толико добар, да су му дали два имена, певали су навијачи Болтона једном од најбољих афричких фудбалера свих времена, који је маштовитим дриблинзима излуђивао противнике, а осмехом освајао срца навијача у сваком клубу у којем је играо. Аугустин Џеј Џеј Окоча, човек који није досегао звезде, иако су му оне биле наклоњене.

За разлику од многих афричких фудбалера, о њему се увек писало искључиво због његовог фудбала. Са друге стране, о њему се никада није писало онолико колико његов таленат заслужује. Аугустин Азука Џеј Џеј Окоча, један од најбољих фудбалера у историји ”црног континента”.

Својом несвакидашњом техником, храбрим дриблинзима и слухом за игру, Окоча је прокрчио пут са прашњавих улица Енугуа до највећих светских стадиона. Додуше, Окоча је имао и среће на самом почетку те авантуре, јер је његов таленат откривен сасвим случајно, када је био у посети пријатељу у Немачкој.

Почео је да игра за Борусију Нојнкирхерн, па су му врло брзо игре у трећем рангу у Немачкој донеле улазницу за велику сцену. Ајнтрахт из Франкфурта је био његов наредни клуб, а у њему је направио име и показао свету шта уме. У првој сезони постигао је један од најлепших голова те године, онај када се поиграо са живцима и рефлексима Оливера Кана, тада младог голмана Карлсруеа.

Иако је одлично играо и био један од најбољих у екипи, три године касније, Окоча се, заједно са још неколико саиграла, посвађао са Јупом Хејнкесом, тадашњим тренером Ајнтрахта, па се на крају сезоне Ајнтрахт преселио у "цвајту", а Окоча у Истанбул.

У Фенербахчеу се задржао две сезоне, постао држављанин Турске, а одличне игре и сјајан учинак (62 утакмице, 30 голова) су га препоручили великим европским клубовима. Био је запажен и на Светском првенству у Француској 1998. године, али Нигерија, под командом Боре Милутиновића, ипак није имала снаге за велике подухвате.

Стигао је позив из Пари Сен Жермена, "тежак" 24 милиона долара, па ни Фенер а ни Окоча нису могли да одбију. Међутим, у Паризу ствари нису ишле како је Нигеријац планирао. Почело је као у сновима, прелеп гол на дебију против Бордоа. Међутим, повреде, превелика очекивања, и терет "десетке" коју је наследио од Раија, легенде ПСЖ-а, донели су Окочи свега 84 меча за четири године.

У Париз је стигао суперталентовани клинац из Бразила - Роналдињо, и упркос чињеници да су се фантастично разумели на терену, нису често играли заједно, јер су обојица имали врло сличан стил и играли су на истој позицији. То је значило да старији Окоча мора да пакује кофере. Иако није показао сав свој таленат у Паризу, био је један од миљеника навијача ПСЖ-а, а једно кратко време носио је и капитенску траку.

Болтон је био најбржи и најконкретнији, па је Окоча раскошни Париз заменио градићем у близини Манчестера.

Четири године у дресу Вондерерса, донеле су Окочи статус легенде. Укупно је одиграо 124 утакмице, био капитен, херој навијача на Рибок стадиону, покретачка снага тима Сема Олердајса, који му је пружио слободу у игри, која му је била потребна како би показао чиме све располаже.

Али, године су стизале... Упркос одличним партијма, на жалост свих навијача, финансијски врло скроман Болтон није желео да продужи уговор са Окочом, сматрајући да не може још дуго да игра на том нивоу.

Испоставило се да су били у праву, јер је Окоча након Болтона одрадио две "тезге", у Катару и Халу, након чега је решио да се пензионише.

Ако питате босоноге дечкиће у Енугуу, верујем да би "убили" за каријеру какву је имао Окоча. Ако питате огромну већину данашњих фудбалера, они би дали милионе за делић Окочиних вештина. Али, ако питате Окочу, верујем да би признао да је са својим талентом могао много, много више, јер злато са Нигеријом на Олимпијади у Атланти 1996. године, једини је велики успех овог магичног, насмејаног Нигеријца.

Да је играо у већим клубовима и да је фудбал схватао као сурову професију, а не као игру и дечачку љубав, можда би освојио и још по неки, па би га онда сврставали међу оне највеће. Али, у мојим очима, он ће заувек бити један од најузбудљивијих и најатрактивнијих фудбалера које сам икада гледао.

Међу милионима фудбалера, који су протрчали кроз моју дневну собу, мало је било оних који су играли са таквом грациозношћу, несхватљивом мирноћом и задивљујућом лакоћом. Класичну "десетку", каквих данас можете на прсте једне руке да набројите, која је до лудила доводила противнике луцидним дриблинзима. Окоча није то радио да би их понизио, једноставно, то је био његов фудбал. Другачије, и мање занимљивије, није умео.

Број коментара 5

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.