Бенфика, српска империја на обалама Атлантика

„Кад мене људи питају зашто ја волим Бенфику, између осталог умем да им кажем, да у овој средини није било тога што је било у последњих 25 година, да није било ратова, да је држава остала у оном обиму или нешто слично, ја верујем да би Звезда и Партизан имали неку судбину Бенфике", почиње причу Зоран Пањковић, главни и одговорни уредник ТВ Арена Спорт.

Бенфика је највећи португалски и један од најтрофејнијих светских клубова. Са 32 националне титуле, 24 трофеја у Купу и две титуле шампиона Европе, клуб из лисабонске општине Белем спада у оне који су писали и који још увек дописују историју фудбала.

Све то, пак, никада није било довољно Бенфики да у Србији стекне неку ширу навијачку базу. Везивно ткиво између Бенфике и Србије датира још из 1974. године, када је на клупу Бенфике сео Милорад Миша Павић. Недуго затим, у Лисабон је дошао и Зоран Филиповић, први страни фудбалер из Европе у тада 77 година дугој историји клуба.

„Врло добро се сећам да је Бенфика тада била један од најбољих европских тимова у Европи. У мојој играчкој каријери освојио сам два првенства и један Куп. Велики успех сам имао као играч у том периоду. И дан-данас ме се Португалци због тога сећају", враћа се у прошлост Зоран Филиповић.

Бенфика је, уз све то, на београдској Маракани 1984. године одиграла једну од најузбудљивијих европских утакмица у историји Црвене звезде. Београдски црвено-бели су губили 2:0, али су захваљујући хет-трику Рајка Јањанина, за 20 минута, успели да преокрену резултат и стигну до тријумфа у мечу тадашњег Купа Шампиона.

„Увек сам ја говорио да је Бенфика као и моја Црвена звезда. По броју освојених титула, по броју навијача, та два клуба су јако слична", истиче Зоран Филиповић, најбољи стрелац Црвене звезде у европским такмичењима.

То је било време, међутим, када се навијачи нису везивали за иностране клубове, па макар у њих одлазили и у њима са успехом играли српски играчи.

Када је коначно, у последњој деценији XX века, модерна технологија почела да уводи највеће европске клубове у дневне собе домаћих љубитеља фудбала, Бенфика је пролазила кроз највећу резултатску и финансијску кризу од настанка. То је за последицу имало и то да овај клуб остане у сенци коју су бацали фудбалски дивови из Шпаније, Енглеске и Италије.

Тешко да би се то драстичније променило, да се није догодило право мало чудо. Име тог чуда је Немања Матић. Високи фудбалер је стигао у Португалију као кусур у трансферу Давида Луиза у Челси, након само две одигране утакмице у исто толико година проведених на Стамфорд бриџу. Онда је играчки експлодирао, поставши најбољи играч Португалије и један од најтраженијх играча Европе.

„То је чист пример играча који је имао успешне сезоне и који се оформио као играч у иностранству. Он је овде био непознат нашој јавности, али таквих примера је врло мало. Поседовао је, не само таленат, него и људске квалитете да се адаптира том фудбалу у иностранству. Због тога су људи из Бенфике видели да могу да довуку још играча из Србије", сматра Зоран Филиповић.

„Експеримент Немања Матић" је, дакле, успео. Толико да је Бенфика, након деценија довођења играча из Бразила и Аргентине, почела да се окреће примарно српском тржишту. За укупну суму од 24 милиона евра, редом су у Лисабон стизали и са осмехом поред црвеног дреса позирали Филип Ђуричић, Љубомир Фејса, Лазар Марковић, Миралем Сулејмани... Тако данас шест играча из Србије игра у првом тиму Бенфике, а двојица у другом.

„Довољан је био Матић да трасира тај пут. И онда, ако је ту Матић, ту је и његов брат, стиже Сулејмани који има озбиљан си-ви, Лазар Марковић, од кога се много очекује, Филип Ђуричић... Они су играли у добрим клубовима, неки од њих су били и прваци Европе. То су референце сасвим довољне да и они стекну поверење јавности, а пре свега Бенфикиних навијача и новинара који их прате", објашњава Зоран Пањковић.

Пратећи овај тренд долазака, број навијача Бенфике у Србији сразмерно је растао.

Пре месец дана, у нашој земљи основан је први фан клуб португалског тима. Бенфиковића, како себе називају, у Србији данас има 4.000, што представља навијачку армију већу од оних које имају многи суперлигашки клубови.

Мимо тога, Бенфика је успела да уздрма чак и давно успостављене навијачке традиције. Већ више од 50 година Уб важи за једно од највећих упоришта присталица Црвене звезде. Градић од 6.000 становника је некада имао Џајића, Савића, нешто касније и Јанковића, Басту, Ковачевића, Луковића, Мрђу... Сада има Немању Матића, а са њим и нови омиљени клуб.

„Поштују га максимално, баш из разлога што је добар момак и што сви знају шта је прошао. Нико нема ниједну ружну реч да каже за њега. Сви су почели да прате Бенфику много више, и због њега и због Уроша. Могу да кажем да, кад год игра Бенфика, сви се труде да седе у кући и да прате", каже Бојан Благојевић, кум Немање Матића.

„Бенфика се прати у великом броју, у сваком такмичењу, што у португалском првенству, што у Лиги шампиона или Лиги Европе, како где заврше. Прати се баш доста, и навија се. У рангу се Звездом и Партизаном, на Убу је тако тренутно", додаје Владимир Благојевић, саиграч Немање Матића из млађих дана.

Матић и другови приближили су Бенфику Србији. Али, то је двосмеран процес. И наша земља постаје популарна на Пиринејима, толико да навијачи почињу да уче српски језик. То постаје неопходно, јер се Бенфика, поред португалског, шпанског и енглеског, сада јавности обраћа и на нашем језику. А, када год неки српски играч постигне важан погодак, поруке захвалности неизоставно добија и Србија.

„Први пут сам отишао у Лисабон 2004. године и тада је прича била - „Аха, Филиповић". Већ су се створили линкови између мене као туристе, новинара који је био на Европском првенству, и домицилног становништва. Последњи пут када сам био у Лисабону, пре око годину дана, тада је већ Матић био озбиљно име, преозбиљно име. Значи, нисмо више само популарни због Новака Ђоковића у свету, него смо сада популарни и због Бенфике и тог силног броја играча који су нашли своје место у том клубу", открива Зоран Пањковић.

Није само умеће са лоптом довело до миграције српских играча у најзападнију европску земљу. Ту је и питање блискости менталитета, односно самог погледа на спорт. Кажу да Атлантик који запљускује њихове обале хлади и смирује Португалце, чинећи их другачијим у односу на темпераментне суседе из Средоземља. Од Кристовала на северу до Фуншала на југу, једини разлози да се повиси тон јесу музика и фудбал. У Португалији је позната и изрека - боље умрети него изгубити поједине утакмице. Сличности са неким нашим устаљеним схватањима немогуће је порећи.

„Можда смо и ми имали сличан темперамент Португалцима. Просто, околности су нас на неке другачије начине усмеравали. Али смо увек имали ту неку врсту жеље да будемо као Португалци. Мислим да смо врло блиски Португалцима, првенствено када је у питању фудбал, али и када је у питању живот. И када се разговара са нашим фудбалерима, раније је увек била прича - „Ја бих највише волео да играм у Шпанији, ја бих највише волео да играм у Италији". Е, сада Португал отвара врата", каже Зоран Пањковић.

Још један је разлог који у Србији намеће навијање, или барем симпатије за Бенфику. Добре игре лисабонске екипе кад-тад ће се пренети и на добре игре А репрезентације Србије.

„Што се тиче самог играчког напретка, сигурно више напредују тамо него што би напредовали овде. Квалитет такмичења њих условљава да се адаптирају и напредују као играчи", истиче Зоран Филиповић.

„Ми смо имали некада репрезентцију састављену од играча Звезде и Партизана, Динама, Хајдука, Жеље, Сарајева... Људи су играли заједно у оквиру клубова, дуго се задржавали, добро се познавали. Ово је прилика да на једном месту имамо четири, пет репрезентативаца, и да то практично буде пола репрезентације", надовезује се Пањковић.

Искуство нас учи, међутим, да страни клубови не могу до краја да истисну комшије са Топчидерског брда из срца навијача. Србија је бодрила Лацио Михајловића и Станковића, остајала будна уз Сакраменто Кингсе Дивца и Стојаковића, дрхтала у пенал серији финала Лиге шампиона 2008. године због Немање Видића. За све то време, ипак, Србија је волела своју Звезду и свој Партизан.

„Какав год тим да изађе на терен, каква год игра да буде, каква год ситуација да буде у клубу, око клуба, шта год, Звезда и Партизан имају, без дилеме, безрезервну подршку и огроман кредит међу навијачима. Колико год да се они опредељују за веће клубове, они су ипак и даље овде најпопуларнији", наглашава Зоран Пањковић.

У фудбалу задовољство и срећа трају кратко. Дуго опстаје само туга. Бенфикина туга тако не престаје већ више од пола века.

Бела Гутман је легендарни мађарски тренер који је Бенфики донео две титуле првака Европе, победивши у финалима и Барселону и Реал Мадрид. Незадовољан одговором када је затражио повишицу, на излазним вратима је проклео клуб да не освоји трофеј у Европи у наредних 100 година. Од тада је прошло више од пола века, а „орлови" су изгубили седам финала у разним такмичењима под патронатом Уефе.

Можда су српски играчи баш оно што је потребно Бенфики да изнова узлети. Али, за то ће бити потребно време...

„Увек је страном играчу потребан период адаптације. И ту фазу адаптације пролазе ови наши играчи сада, који не играју константно у првом тиму. Имам информацију од мојих пријатеља из Бенфике да се они добро понашају на тренинзима, да су прави професионалци, да не ремете мир и стабилност у свлачионици и на терену због тога што не играју. Ја сам причао са људима из Бенфике када су их и узимали, објаснивши им какви су играчи, какви су таленти. Они чекају шансу, адаптирају се том амбијенту и том новом фудбалу, и кад-тад ће експлодирати", закључује Зоран Филиповић.

Каква год судбина Бенфике била у наставку сезоне, њен легат у Србији већ сада је немерљив.

У времену у коме је изградња и очување доброг имиџа веома високо на листи приоритета, Србија је ни крива ни дужна у једној португалској фудбалској екипи добила једног од највећих амбасадора.

Момци из далеког Лисабона су поставили још један озбиљно важан преседан - ујединили су иначе навијачки поларизовану Србију.

И једно и друго су подвизи који завређују поштовање, а вероватно и повећу дозу захвалности.