Историја ривалства са Енглезима - Чарлтон је могао све, осим да победи у Београду

Дуели Југославије и Енглеске носили су посебну тежину и показивали фудбалску пожуду која је надилазила пуко спортско ривалство. Оне нису само памтљиве по резултату, већ и по преокретима, спектакуларним головима и значајним тренуцима који су урезани у колективно сећање љубитеља фудбала. Из угла Југославије (данас Србије) победе нису оне обичне, већ показна вежба да се и узводно може до извора.

Репрезентација која је бранила боје Југославије, Србије и Црне Горе или Србије одиграла је 15 утакмица против Енглеске, остварила је четири победе, четири ремија и шест пораза.

Први званични сусрет између Југославије и Енглеске на стадиону БСК-а у Београду, пред око 30.000 људи, одигран је 1939. године. Репрезентација Југославије, предвођена селектором Бошком Симоновићем савладала је традиционално снажну Енглеску - 2:1. Међутим, тек након Другог светског рата утакмице су почеле да добијају виши интензитет и значај.

Занимљиво је да Енглеска у прва три меча није уписала позитиван резултат против Југославије.

Један од најсветлијих тренутака у историји југословенског фудбала догодио се 11. маја 1958. године. Репрезентација Југославије остварила је један од највећих тријумфа у историји, а први и тада још увек релативно нови семафор "лампаш" на стадиону ЈНА приказао је на крају резултат 5:0.

Домаћи медији извештавали су о величанственој победи, истичући да је виђена демонстрација фудбалског мајсторства и тактичке надмоћи југословенског тима, под патронатом селектора Александра Тирнанића. Голове су постигли Милош Милутиновић, Тодор Веселиновић и три пута Александар Петаковић, док је Драгослав Шекуларац дриблинзима и префињеном техником био нерешива укштеница енглеским дефанзивцима.

Новинар Политике Љубиша Вукадиновић је након меча, алудирајући на игру и резултат југословенских репрезентативаца, известио да је на стадиону ЈНА виђена "рапсодија у плавом".

Само је "непобедива" Мађарска (Грочиш, Бурзански, Лантош, Божик, Лоран, Закаријаш, Будај, Кочиш, Хидегкути, Пушкаш, Цибор, то су ти Мађари педес'четврте године... ако ћемо да причамо о фудбалу!? Али то није тема сада...) тих година успела да више резултатски понизи Енглезе савладавши их резултатом 6:3 у "утакмици века" у Лондону, а потом 7:1 у Будимпешти, годину касније.

Чарлтон у вртлогу београдске трилогије

Енглеска педесетих година, позната по чврстој и дисциплинованој игри, једноставно није могла да се носи са брзим нападима и луцидношћу југословенског тима. Иако је у противничкој екипи играо један од најбољих свих времена - Боби Чарлтон. Први пут после такозване Минхенске трагедије, поново у Београду, само три месеца касније.

Сунчан дан, поред величанственог резултата, остао је упамћем и по Чарлтоновом повратку у престоницу Југославије, што је уједно био и његов трећи меч у репрезентацији после трагедије. Пре тога играо је против Шкотске и Португалије.

Бобију ни други боравак у Југославији није остао у лепој успомени, барем, када је реч о исходу меча. Виспрени Драгослав Шекуларац је у неком од разговора присећања истакао да је Чарлтон у фудбалу могао све, осим да победи у Београду.

И заиста, Чарлтон је три пута, у раздобљу од осам година, играо у Београду, али ниједном није успео да тријумфује. У дресу Манчестер јунајтеда одиграо је нерешено против Црвене звезде (3:3), коју је предводио Шекуларац, а доживео је и два пораза од Партизана и поменути од Југославије.

Чарлтон је са Јунајтедом био је енглески и европски шампион, а у дресу Енглеске постао је првак света. Поред тога добио је "Златну лопту" те, за Енглезе златне 1966. године.

"Синови, јесте ли били некад у Лондону?"

Коцкар Циле у филму Радивоја Андрића "Кад порастем бићу Кенгур", у једној од сцена, док испред телевизора са колегама бодри насловног јунака у мечу Ипсвича против Манчестер јунајтеда, поносно изговара: "Ко није био на енглеском стадиону, тај не зна шта је фудбал."

Можда је Енглез направио стадион, паркинг простор, мокри чвор и остале новотарије без којих савремени свет не може да функционише, али су југословенски синови испред пуних "Вемблијевих" трибина 1960. године остали непоражени и притом сачували фудбалски понос.

Лондонски "Вембли" је истог дана, али две године после београдског сусрета '58, био поприште једне од најузбудљивијих фудбалских утакмица тог доба. Репрезентације Енглеске и Југославије суочиле су се у пријатељском мечу који ће остати запамћен по преокретима.

Првих 20 минута игре прошло је у знаку британске доминације. Ипак, Југославија је преко Милана Галића у 27. минуту дошла до вођства. До краја првог полувремена Енглеска је изједначила голом Брајана Дагласа у 42. минуту.

У другом полувремену, борба се наставила уз преокрете и величанствене моменте. Енглеска је дошла до предности - 2:1 поготком Џимија Гривса на почетку полувремена, а Југославија је изједначила на 2:2, још једним голом Галића. Вођство и велику радост Тирнанићевом тиму донео је Бора Костић у 80. минуту, међутим Џони Хејнс је поставио коначан резултат при крају дуела - 3:3.

Ова утакмица Југославији је била припремна за четвртфинале Купа европских нација, односно Европског првенства, против Португалије у Београду у којој је домаћи тим однео убедљив тријумф од 5:1. Захваљујући овој, али и другим победама током квалификација, Југославија је била део првог шампионата Европе 1960. године. На том турниру, Галић је уписан као први стрелац свих европских првенстава, а Југославија је завршила као вицешампион - поражена је у финалу од Совјетског Савеза.

ДНК сачињен од победа

У низу великих победа, које, између осталог, чине и ДНК једне фудбалске нације, Југославија је успела да тријумфује против Енглеске и на Европском првенству 1968. године.

Југославија је победила са 1:0 и ускратила светским шампионима предвођеним Сером Алфијем Ремзијем прилику да додају европски дијамант у своју фудбалску круну.

Тренер Југославије Рајко Митић је пре полуфинала тврдио да предводи бољи тим од оног у коме је играо педесетих година. Противници су му веровали, а наслов у Сандеј тајмсу уочи дуела: "Енглеска стрепи од пораза" се обистинио и то голом Драгана Џајића у 85. минуту полуфиналног сусрета у Фиренци.

Након меча на континенталном шампионату, велики ривали одиграли су још само пет дуела. Енглези су три пута били бољи и два пута је резултат био нерешен.

Последњи у низу међусобних сусрета одигран је 2003. године у Лестеру, а Енглеска је савладала селекцију Србије и Црне Горе головима Стивена Џерарда и Џоа Кола. Утешни погодак за тим СЦГ постигао је Ненад Јестровић.

Аспект који даје посебну тежину међусобним дуелима је историјски контекст у којем су одигравани. У време када је Југославија била социјалистичка држава, утакмице против Енглеске, једне од водећих западних (капиталистичких) земаља, имале су и политичку димензију.

Поред спортске славе, победе су се често доживљавале као тријумф једног друштвеног система над другим.

Енглези су углавном улазили у утакмице са репутацијом фаворита, Југословени су знали да изненаде креативношћу и техничком супериорношћу. Овај контраст стилова, између дисциплине и структуре енглеског фудбала и иновативности и интуиције југословенског, стварао је незаборавне, надасве фудбалске тренутке.