Џајиних осам деценија фудбалског наслеђа и магије која траје

Ретки су спортисти чије име постане синоним за читаву епоху, а Драган Џајић је управо то - симбол времена у којем је фудбал био много више од игре.

Рођен 30. маја 1946. године у Убу, малом месту шездесетак километара од Београда, Џајић је био предодређен за велика дела.

Његов таленат, уочен на јуниорском турниру у Ваљеву, брзо га је довео у Црвену звезду као 15-годишњака, где га је под своје окриље узео чувени тренер Миљан Миљанић.

Било је потребно само шест месеци да из омладинског погона пређе у први тим. Дебитовао је 1963. године, у мечу против Будућности из Титограда. Био је то почетак једне од најблиставијих каријера на овим просторима.

Џајићева игра била је поезија у покрету, како су у новинама често описивали његове додире са лоптом.

Иако је почео као леви бек, убрзо је постало јасно да је његово место много ближе противничком голу. Као лево крило, постао је нерешива енигма за одбране широм Југославије и Европе. Витак, елегантног и дугог корака, поседовао је невероватну брзину и технику дриблинга која је деловала нестварно.

Његова способност да у пуној брзини промени правац, избаци чувара из равнотеже постала је заштитни знак Црвене звезде. Уз то, био је и изузетан стрелац, мајстор слободних удараца и играч који је постигао голове директно из корнера.

Доминација са Звездом и ожиљак из Атине

У дресу Црвене звезде, Џајић је освојио пет титула првака Југославије (1964, 1968, 1969, 1970, 1973) и четири трофеја Купа маршала Тита (1964, 1968, 1970, 1971).

Одиграо је рекордних 590 утакмица и постигао 287 голова, постајући један од петорице играча са статусом "Звездине звезде".

Највећа европска рана остаје полуфинале Купа европских шампиона у сезони 1970/71. Звезда је у Београду савладала Панатинаикос са 4:1, у мечу у којем је Џајић бриљирао.

Међутим, због суспензије није могао да игра реванш у Атини. Без свог најбољег играча, београдски тим је поражен са 3:0 и, због правила гола у гостима, остао без финала.

Био је то тренутак који је, према многим сведоцима, дефинисао европску судбину Звезде све до Барија две деценије касније. Његов утицај био је толики да је његово одсуство било ненадокнадиво.

Након Звезде, провео је две успешне сезоне у француској Бастији (1975-1977), где је такође оставио дубок траг, постигавши 31 гол, пре него што се вратио у Београд да заврши играчку каријеру 1978. године.

"Магични Драган" и репрезентативна слава

За репрезентацију Југославије дебитовао је са само 18 година, 1964. године против Румуније. Укупно је одиграо 85 утакмица, што је деценијама био национални рекорд, и постигао 23 гола.

Врхунац његове репрезентативне каријере догодио се на Европском првенству 1968. године у Италији. У полуфиналу против тадашњег светског првака Енглеске, Џајић је одиграо утакмицу живота.

У 87. минуту, на маестралан начин је примио лопту, преварио чувара и лобовао легендарног голмана Гордона Бенкса за победу од 1:0. Британска штампа му је тада наденула надимак "Магични Драган" (The Magic Dragan).

У финалу против домаћина Италије постигао је водећи гол, али су "азури" изједначили, да би у поновљеном мечу славили са 2:0, уз, како је Џајић касније тврдио, велику помоћ судије Динста.

Упркос поразу, био је најбољи стрелац турнира и изабран у идеални тим, а исте године заузео је треће место у избору за Златну лопту, иза Џорџа Беста и Бобија Чарлтона.

Његов таленат препознали су и највећи фудбалски умови тог времена, међу њима и легендарни Пеле.

"Џајић је балканско чудо, прави чаробњак. Жао ми је што није Бразилац, јер никада нисам видео тако природног фудбалера".

Франц Бекенбауер сматрао је да је Џајић 1968. године био најбољи играч Европе.

Живот после терена: успони, падови и трајно наслеђе

По завршетку играчке каријере 1978. године, одмах је постао технички директор Црвене звезде. Са те позиције био је један од архитеката тима који је 1991. године освојио Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп - највећи успех у историји српског клупског фудбала.

Драган Џајић данас обавља функцију председника Фудбалског савеза Србије.

Његово наслеђе је огромно. Уефа га је 2003. године прогласила за најбољег играча Србије и Црне Горе у последњих 50 година.

Црвена звезда је у његову част повукла дрес са бројем 11, чиме је симболично потврђен његов статус легенде.

Као директор и председник Црвене звезде освојио је 11 првенстава, осам купова, Куп шампиона и Интерконтинентални куп.

Од децембра 2014. године, одлуком Скупштине Црвене звезде, Џајић је изабран за почасног председника клуба. 

Осам деценија живота и више од шест деценија у фудбалу сведоче о каријери која је остала јединствена и до данашњег дана непревазиђена.