Промоција књиге "Шапат испод обешених" Воје Чолановића

ОБЈАШЊЕЊЕ ИСПРЕД ДНЕВНИЧКИХ ЗАПИСА*

Оно што следи испод овог курзива** није узорак књижевног журнала попут Тишминог дневника из окупираног Новог Сада. Није ни „непосредни пратилац свакодневног живота и стваралачког процеса значајног истраживача, књижевника, политичара" у једном судбоносном раздобљу. То је, у ствари, пуки почетак дневника који сам стао да водим 1941. после шестоаприлског бомбардовања као завршени а безизгледни гимназијалац vulgaris пред затарабљеним Универзитетом. Низали су се отада један за другим неминовни дневнички записи са спорадичним прекидима (због одласка на рад у тзв. националној служби, али и на онај други, принудни, у немачким логорима на Црном врху), практично, све до краја рата, кад сам и сам одахнуо као ваздушни стрелац са јуришника Ил-2. 

Мене и моје тај рат је затекао у Официрским становима, гломазној београдској петоспратници наспрам чијег се прешироког прочеља у Ресавској простире парк Мањеж. Били смо једна од стотину тамошњих породица које су, док си пуцнуо прстима, све до последње истовремено
остале без отаца, неславно допалих немачког ропства. Ту сам, дакле, у тој сценографији три и пô године и дâнио и (уз полицијски час) ноћио.
Па и пунио дневник.

У којем, зачудо, једва да се и помиње оријашки догађај звани Шести април. Да ли само зато што је прва страница дневника исписана тек у лето те злосрећне године? Истини за вољу, нема гa ни другде. Па се, затечен, питам постоји ли икакво сродство између чињенице да је спомен на тај удес закопан у ћутању (не и у забораву) и оне (тада можда још утробне) Андрићеве мисли да најлепше и најстрашније ствари „нисуникад казане". Него, да додам.

За минулих седам деценија, узалуд сам (опет и опет) покушавао да докучим не зашто сам водио дневник - чинили су то и други (да не забораве оно што би иначе заборавили; да забележе своје мисли и осећања; да прочисте ум, успоставе перспективу, разлабаве лигаменте) - него зашто сам то радио у грчу, без одлагања, малтене фанатично.

Као да је у питању био сâм живот. Што се исхода тиче, и сад је исто: одгонетке нема. Сем ако дневник нисам тако предано и особењачкиводио да не бих полудео.

Воја Чолановић

* Реч је о уводнику који је Воја Чолановић написао нарочито за Београдски књижев-
ни часопис. Одломак из Дневника и Објашњење објављени су у двоброју 36-37, из 2014.
године.
** Изворно, овај текст је у Београдском књижевном часопису био штампан курзивом.