Комунистички пионир на европској музичкој сцени

Пандемија коронавируса навела је организаторе „Песме Евровизије“ да откажу овогодишње издање у Ротердаму, што се догодило први пут од почетка одржавања такмичења 1956. године. Данас је требало да се одржи прво полуфинале овогодишњег надметања за најбољу песму Старог континента, а ми ћемо се присетити песама и такмичара који су представљали Југославију на „Евросонгу“.

Европску радиодифузну унију су 1950. године основали емитери из 23 земље, међу којима је била и Југославија, а на првој „Песми Евровизије“ одржаној у Лугану учествовало је само седам чланова организације. Земље су се постепено придруживале новом музичком такмичењу, а прва, касније ће се испоставити и једина, комунистичка земља на „Евросонгу“ била је Југославија.

Југословенска радио-телевизија која је бирала певаче састојала се из неколико телевизијских центара, па је у Југославији постојала „Југовизија“, такмичење ТВ центара који су, баш као на „Евровизији“, имали своје представнике, а победник је постајао представник Југославије у Европи.

Први кораци

Част да прва представља Југославију имала је Љиљана Петровић која је у Кану 1961. године извела песму Неке давне звезде. Музику за ову песму написао је Јоже Прившек, док је текст написао јединствени песник Мика Антић.

Љиљана је имала једноставан наступ – стајала је на бини у црној хаљини која је била украшена једним сјајним брошем. Прва југословенска песма на „Евросонгу“ заузела је осмо место међу 16 такмичара.

Захваљујући победи у Кану, фестивал је први пут одржан у Луксембургу. Лола Новаковић је била изабрана да представља Југославију са песмом Не пали светла у сумрак. Четврто место које је Лола Новаковић заузела 1962. остало је најбољи пласман Југославије у наредне две деценије.

Најлошији резултат заједничке државе забележен је у Копенхагену 1964. године, када Сабахудин Курт са песмом Живот је склопио круг није успео да освоји ниједан поен жирија. Ако је за утеху, није био једини - ниједан поен нису добили ни представници Немачке, Швајцарске ни Португалије, која је те године и дебитовала.

Деценија пада

Седамдесете године могу се сматрати најлошијом деценијом југословенског учешћа на „Евросонгу“. Упркос звездама које су је представљала у овом периоду, Југославија је само једном успела да буде међу првих десет такмичара – Тереза Кесовија је у Единбургу 1972. успела да заузме девето место.

Здравко Чолић је изабран да представља Југославију у Луксембургу 1973. са песмом Гори ватра. Чола је тада био југословенска звезда у успону којој чак ни 15. место на „Евросонгу“ није могло да се испречи на пут ка врху.

Нешто бољи пласман остварила је „Корни група“ следеће године у Брајтону, када је заузела 12. место са композицијом Моја генерација, а слично је прошла и словеначка група „Пепел ин кри“ која је следеће године била тринаеста.

Група „Амбасадори“ је представљала Југославију на „Песми Евровизије“ која се одржала у Хагу 1976. године. Упркос популарности групе на домаћем терену, „Амбасадори“ су били на претпоследњем месту, што је изазвало бурне реакције јавности, а неки новинари су позивали и на повлачење Југославије са такмичење, што се и догодило.

Узлазном путањом до врха Европе

Југославија се, након петогодишње паузе, на „Евросонг“ вратила 1981. године са Лејлом у извођењу Сеида Мемића Вајте који је заузео 15. место. Са Вајтом је као пратећи вокал у Даблину наступила овогодишња учесница „Беовизије“ Неда Украден. Наредне године је група „Аска“ остварила нешто бољи пласман, те са песмом Хало, хало била четрнаеста.

Успех Лоле Новаковић поновио је Данијел Поповић у Минхену 1983. године. Он је са песмом Џули заузео четврто место и успео да буде у врху топ-листа у Аустрији, Белгији, Западној Немачкој, Норвешкој, Холандији и Швајцарској.

Рајко Дујмић је као композитор представљао Југославију три пута заредом и то са три групе. „Нови фосили“ су 1987. године певали Ја сам за плес и поновили четврто место, а следеће године, у Даблину, група „Сребрна крила“ са Мангупом била је шеста.

Дујмићева трећа песма је заиста била срећна. У Лозани 1989. године, група „Рива“ је победила и уз песму Rock Me први пут довела „Евросонг“ у Југославију.

Једини комунистички „Евросонг“

Загреб је одбран да угости европске музичаре, а за домаћине фестивала одабрани су Хелга Влаховић Брнобић и Оливер Млакар, водитељи Телевизије Загреб, која је била задужена за реализацију такмичења.

Југославију је представљала млада певачица Тајчи која је успела да освоји седмо место са песмом Хајде да лудујемо. Многе песме у Загребу биле су инспирисане рушењем Берлинског зида и певале су о поновном уједињењу Европе.

О томе је певао и победник такмичења Тото Кутуњо који је песмом Insieme: 1992 донео другу победу Италији. Заједно са Ђиљолом Чинкуети која је победила 1964. године је био водитељ „Евросонга“ у Риму следеће године.

Беби Дол је са песмом Бразил на такмичењу у Риму заузела претпоследње место, што многи приписују политичкој ситуацији у Југославији која је постајала све напетија.

Већ следеће године, када се такмичење одржавало у шведском граду Малмеу, у избору за југословенског представника нису учествовале Словенија и Хрватска које су прогласиле независност, а до одржавања такмичења одвојиле су се и Босна и Херцеговина и Македонија, па је тако Екстра Нена са песмом Љубим те песмама представљала Савезну Републику Југославију.

Због санкција, име Југославија се после „Евросонга“ у Малмеу више није чуло, а све новонастале државе су као независне поново учествовале на такмичењу. Србија и Црна Гора је дебитовала на „Песми Евровизије“ у Истанбулу 2004. године. Жељко Јоксимовић је одушевио Европу и успео да заузме друго место, резултат који је био надмашен после само три године.